Uncategorized

Нова књига Владете Коларевића: ИСКРЕ НАРОДНОГ ДУХА

scan-161113-0001-Његова стваралачка радозналост је у „Гологлавим сватовима“ засијала пуним сјајем

 

Владета Коларевић, аутор занимљивих књига, придодао је аранђеловачкој „Стварности“ још један наслов. Из штампе је изашло његово ново дело „Гологлави сватови“ чије странице су испуниле искре народног духа. Књига представља дневничке записе свог аутора и ври од нових речи и синонима. Њена вредност је и у томе што је сабрала језичко богатство дела Шумадије у коме Коларевић живи ради. Она је у неку руку и део његовог животописа који га је судбински везао за бележење догађаја и прилика из народа.

Његова стваралачка радозналост, коју је добрим делом подупирао и његов новинарски нерв , засијала је у „Гологлавим  сватовима“ пуним и трајним сјајем. Брижљиво слагане белешке уобличене су у књизи која је осуђена да чува свеколико народно наслеђе. Писана је тако да се може читати од почетка, средине или краја, пожељно је чак и са бележницом и оловком у руци. То је штавише и препоручљиво, ако се има у виду потреба да оно што је преузето из народа, поново буде засејано у народу, поготово у његовом младом нараштају.

Владета већ у првој копњи (тако је насловио прво поглавље), бележи речи своје мајке у којима се, у смерној молитви Свевишњем наталожило вековно искуство: „Сачувај, Боже, ведрог Божића и облачног Ђурђевдана“. А да би се разумела племенита намера овог писца и његова потреба да истрајава на стази хромог Вука, можда ће најбоље илустровати и донекле објаснити управо један цитат записа од 13. јануара 1993. године:

„Пређох до Микице Чупића… његова Драгана иде сутра у посету оцу, Милутину В. Симићу – Цеги из Брезовца, који лежи у болници; великом зналцу и поштоваоцу породичног и завичајног усменог и архивског наслеђа; мајданцу, комунистичком апостолу и подвижнику(1926.) – који се у свему интересује за оно што и сам предузимам, откад знам за себе, у овој занемареној области – трагајући за скрајнутим претечама и узорима, којима сам рад да посветим, за сада само мислима омеђену етничку и карактерну историју нашег народа…“

Наводећи  њихова имена, Владета ће записати и ову искру народног духа: „Дуга дана у зла господара; јарко Сунце, да л си надничило- да л си кадгод у надници било?“ И као што песма настаје из бола, тако је и ово синуло из надничарске муке, родило се на некој богаташкој њиви „којој се крај не види“. Препознајемо и овај искуствен и саветодавни бисер, записан 19. јануара у Брезовцу: „Жена – то ти је као лепа књига; само то краће…, а чешће да читаш“.  Забележиће Владета и запажање свирача из Брезовца Љубише Јездиног, које му је пренео  Божа Игуман: „Иде Владета путем и звиждуће; брже иду они што носе крстачу испред покојника“. Вреди овде цитирати поново Владетину мајку, њену жал за младост, изговорену  Рајни Добросављевој:

„Рајна, кад се сетим, дивна сестро… како се некад јело, кад се било живо. Млечац, сок – па тарана; зачини си кајмаком, па ракије пусте. Кило људима и по кила женама. Било се весело и здраво, а сад свако живчано. Све би – чини ми се само кад бих могла да идем; оставише ме ноге. Кад само помислим како се ишло и како се радило. Где је мука – ту све наиђе. Народ се испакостио, и богомрзно све; не ваља ништа… Жао ми што не могу да одем у варош – пешке не могу, а аутобус скуп…“

Слика и прилика, цела истина, наших дана стала је у ових неколико реченица. Владета ће „на ову тему“ записати и речи раднице из Производње „Књаза“: „Гадан народ, и Бог се прозлио“. Тако она „види“ данашње време и обичаје. Слоба Ранилац пак каже за некога: „И њему ће доћи гологлави сватови (Народ кад крене за покојником). И ето наслова за Владетину нову књигу, па и овог завета Радојице Вујановића: „Ако клапунем (умрем ) дођи. Не знам да ли је мени дужи пут, или краћи корак; да л ми је већи терет – или мања снага. А изгледа да ми је мањи корак и мања снага…“

И тако ред по ред – књига. Лака за читање и корисна за препричавање.

Д. Јанојлић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.