Imali smo ljude: LjUBICA IVOŠEVIĆ DIMITROV, PRVA SRPSKA PROLETERSKA PESNIKINjA
Iz bratske, susedne zemlje
Ti prva rano dolete –
Uzbuđena, žedna sunca –
Vlasnica proleća.
Ovako o Ljubici Ivošević Dimitrov u pesmi „Lastavica“ peva bugarski socijalni pesnik Dmitar Poljanov.
Svoj pesnički iskaz, kao uspomenu na prvu srpsku proletersku pesnikinju, a nakon njene prerane smrti, završava ovim stihovima:
Spavaj, zanosna lastavice,
Počivaj usred svetskog maja –
Tamo će proleće s vatrenim znacima
Nad tobom večno sjati…
Ljubica Ivošević Dimitrov je rođena 1880. godine u Saranovu. Majka Milica i otac Milovan imali su i tri sina. Njoj je bilo samo 12 godina kad je došla u Smederevsku Palanku da uči krojački zanat. Tu se srela s prvim oblicima klasnog organizovanja. Zajedno s bratom Nikolom imala je i značajnu ulogu u osnivanju Opšteg zanatlijskog radničkog društva 1892. godine. Njen prvi govor u prostorijama Društva za međusobnu pomoć u slučaju bolesti, iznemoglosti i smrti široko je uznemirio učmalu građansku čaršiju.
Rođena je i odrasla u bedi i siromaštvu. Prema Triši Kacleroviću, opismenila se samoučeći, a sva kasnija znanja stekla je u životnoj školi. U ranoj mladosti se bacila na samostalni rad i stalno proširivanje sopstvenog znanja. U zrelijim godinama bila je jedna od najkompletnijih ličnosti među revolucionarima svoga vremena. Naročito je dobro savladala marksističku teoriju, bila je zapaženi orator i predavač, odlično je govorila strane jezike, a isticala se i kao pesnik poniženih i potlačenih.
Čitajući sa velikim interesovanjem listove „Socijal-demokrat“ i „Radničke novine“, odlučila je da se preseli u Beograd. Taj san joj se ostvario 1900. godine kad je s kartom u jednom pravcu sela u voz, a na železničkoj stanici u srpskoj prestonici čekao srednji brat Živko. Ubrzo se zaposlila u nekom modnom salonu i godinu dana docnije postala član Beogradskog radničkog društva. Bilo je to vreme kada su srpski socijalisti, nakon pada kralja Milana, uporno radili na oživljavanju radničkog pokreta.
U Beogradu se lepo snašla. Postala je stalni član hora Beogradskog radničkog društva, počela da igra u nekim pozorišnim komadima i piše poeziju. Već 1902. godine objavila je u „Radničkim novinama“ svoju prvu revolucionarno-socijalnu pesmu „Napred“. Te godine postala je i član rukovodstva Saveza šivačkih radnika, a potom je otputovala u Beč s namerom da usavršava zanat. Tu je pristupila Jugoslovenskom radničkom društvu čije aktivnosti je na sve načine pokušavala da uguši austrijska policija.
Znajući kakva joj opasnost preti ako bude otkrivena, odlučila je da napusti Beč. Brodom je stigla u Bugarsku i nastanila se u gradu Ruse. Tu je našla posao u radionici belog rublja i iz predostrožnosti se prijavila pod imenom Nevena. Radionica je, na žalost, ubrzo otišla u likvidaciju, a ona bila prinuđena da pređe u mesto Sliven, gde se zaposlila u jednoj tekstilnoj fabrici i ubrzo uključila u Radnički pokret postavši član bugarske Socijal-demokratske partije.
Izloženi bezdušnoj eksploataciji, radnici te fabrike su stupili u štrajk i ona se našla na čelu tih nezadovoljnih ljudi. U Slivenu se prvi put srela sa Georgi Dimitrovom, koji se u tom gradu našao kao sindikalni izaslanik. Obustava rada je uspela, ali je Ljubica odlučila da ode u Sofiju gde se zaposlila u radionici belog rublja čiji je vlasnik bio Austrijanac. Tu se suočila s teškim uslovima rada i veoma niskom klasnom svešću radnika. Ubrzo je, pošto su je radnici zavoleli, pokrenula štrajk koji je u potpunosti, uprkos upornosti vlasnika da ga slomi, veoma uspeo.
Odlukom da u Sofiji otvori samostalnu radnju, povukla je prilično smeo potez. Pored toga bilo joj je bitno da je u toj sredini mogla da jača i svoju aktivnost na jačanju radničkog pokreta. Međutim, brinula je kad je saznala da je u Srbiji došlo do mimoilaženja među socijaldemokratama po nekim pitanjima revolucionarnog rada. Zbog toga je decembra 1904. godine uputila nekoliko pisama „Radniku“ i njegovom glavnom uredniku u kojima je ukazivala na političku štetnost grupe oportunista koja se zalagala za saradnju sa buržoaskom radikalnom demokratijom.
Avgusta 1905. godine, učestvujući na Socijalističkoj konferenciji žena Bugarske, započela je političku saradnju sa partijskim funkcionerom te zemlje Georgi Dimitrovom. Naredne godine udaje se za njega i od tada se oboje posvećuju radničkom i komunističkom pokretu. Ljubica marljivo i uporno proučava marksističku literaturu, prevodi članke s ruskog jezika i svom suprugu drži lekcije iz nemačkog. Istovremeno piše pesme i objavljuje ih u srpskoj radničkoj štampi.
Prvi balkanski rat ozbiljno ju je potresao i zabrinuo oboje. I ona i Georgi neumorno rade na sakupljanju pomoći za Srbe na okupiranoj teritoriji. A kad je buknuo Prvi svetski rat, Ljubica se oglasila ovim rečima: „Zar je potreban ovaj rat kad je bugarski narod mogao bratski da živi sa svojim komšijama?“ Njen suprug Georgi Dimitrov s grupom poslanika socijalista oštro je osudio uvođenje Bugarske u rat.
Ljubica je bila delegat bugarske socijalističke i sindikalne partije na Kongresu Socijalističke partije Jugoslavije. Pred odlazak u Vukovar posetila je Saranovo i Kragujevac, gde se srela s grupom studenata marksista. Na kongresu se založila za veću u plodotvorniju saradnju Komunističke partije Bugarske i Jugoslavije. Vraćajući se iz Vukovara, uhapšena je u Beogradu i zadržana neko vreme u zatvoru odakle se pismom javila suprugu Georgi Dimitrovu, a da mu stigne u ruke pobrinula se partijska organizacija iz Pirota.
Ni po izlasku iz zatvora nije mirovala. U rodnom selu se uključila u predizbornu kampanju. Zahvaljujući njenoj aktivnosti lista Komunističke organizacije u Saranovu dobila je najveći broj glasova na izborima 1920. godine. Boravak u zavičaju i Srbiji iskoristila je da napiše i objavi veći broj pesama u književnim listovima tog doba.
Tri godine kasnije, posle neuspelog zbacivanja bugarske vlasti, Georgi Dimitrov je s grupom istomišljenika, emigrirao u Jugoslaviju. Njima su utočište pružili komunisti niškog i pirotskog kraja. Dimitrov i Kolarov uspevaju da iz izbeglištva upute poruku bugarskom narodu, a potom preko Beograda stignu u Beč.
Put i revolucionarno delovanje odveli su Ljubicu i njenog supruga 1925. godine u Moskvu. Tu se Dimitrov uključio u rad Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, a Ljubica postaje član Sovjetske komunističke partije i član Saveza sovjetskih pisaca. Već januara 1919. godine, po zadatku partije, otputovali su u Berlin. Oboje su u džepu imali švajcarski pasoš. Tu su se suočili s teškim životom, a Ljubica i sa bolešću koju je ponela iz Bugarske. Njeno zdravstveno stanje se pogoršalo do te mere da je 1931. godine morala nazad u Sovjetski savez da se leči.
Dve godine kasnije doživela je teški udarac kad Dimitrova hapse i pod optužbom da je učestovao u paljenju Rajhstaga, izvode pred fašistički sud. To je prelilo čašu žuči i ona već teško bolesna umire 27. maja 1933. godine. Ljubičina prerana smrt teško je pogodila Georgi Dimitrova s kojim je četvrt veka prolazila trnovit put proleterskog revolucionara s verom u delo socijalizma.
Kad je saznao tužnu vest, jula 1933. godine obratio se pismom sestri Magdaleni. U njemu je moli da sabere sve Ljubičine pesme, one koje su štampane u časopisima, ali i one koje nisu publikovane, a da se potom izda njena zbirka.
„To će biti najbolja uspomena na našu nezaboravnu Ljubu i izvesna uteha meni za neizmerni gubitak, koji preživljavam još od vremena fatalnog oboljenja pre godinu dana“ – pisao je sestri Georgi Dimitrov.
Za nju će reći da je bila „proleterka s visokim samoobrazovanjem i kulturom, darovita proleterska pesnikinja, žena – drug u pravom smislu te reči“, dodajući da je pored njegovog aktivnog učešća u Radničkom pokretu i Komunističkoj partiji, mnogo truda i nesvakidašnje žrtve uložila u njegov razvoj i ispunjavanje teških zadataka kao radničkog rukovodioca i borca.
Delo Ljubice Ivošević Dimitrov neraskidivo je povezano sa delom ovog velikog sina bugarskog naroda i bugarske Komunističke partije, osvedočenog revolucionara internacionaliste, iskrenog druga i prijatelja jugoslovenskih naroda.
„Iako možda nedovoljno obeležena vidnim znamenjima i simbolima, njena ličnost bila je i ostaće uvek prisutna u našoj sredini“ – piše u pogovoru monografije o njoj Dragan Milojević i dodaje:
„Njene pesme, recitovane na radničkim priredbama, već su prokrčile put do antologije radničke poezije, a njena biografija privlači pažnju istoričara, publicista i literata. Sasvim je sigurno da ni budući autori istorije Komunističke partije, neće mimoići njenu pojavu u jugoslovenskom i radničkom pokretu. U njenoj ličnosti sjedinjuju se poletni pesnik revolucionarne i socijalne poezije, autor članaka o mukotrpnom životu radnika, sastavljač direktivnih pisama za organizaciju radničkog pokreta i vođenja borbenih akcija, prevodilac publicistike i analitičara svetskih zbivanja.“
Prve pesme Ljubica Ivošević Dimitrov nastale su u „beogradskom periodu“ njenog života i rada. Prvu pesmu pod naslovom „Neću dugo čekati“ napisala je 8. februara 1902. godine, a samo dan kasnije nastala je i druga pod naslovom „Napred”. Prvo je objavila pesmu „Napred“, a dva meseca kasnije i drugu „Neću dugo čekati.“
Triša Kaclerović pesmu „Napred“ svrstava u borbenu poeziju, dok treću „Dole veo“ ocenjuje kao uspeliju. Novim stihovima Ljubica se ponovo javlja posle četvorogodišnje pauze u pisanju kada 1906. u časopisu „Život“ objavljuje pesmu „Pred sudom“, posvećenu seni svog saborca i pesnika Emila Rebrića, a koja je bila veoma popularna u radničkim krugovima i često zastupljena u programu njihovih priredbi.
Četiri nove pesme iznedrila je kad je jedan rat prošao, a drugi tek počinjao. U pesmi „Ne vređajte rane“ osuđuje one, koji zbog svog profita, guraju narod u ratnu klanicu. Peva ona i o teškom položaju radničke klase. O tome govore stihovi koji nose naslov „Videla sam vas“. Poslednja od ovih pesama posvećena je štrajku tekstilnih radnika u Leskovcu u kojoj bodri njegove učesnike da istraju u svojoj borbi.
Početkom Prvog svetskog rata prestalo je izlaženje radničkih listova u Srbiji. Ljubica tada prestaje da literarno stvara. Ona će se novom pesmom oglasiti tek 1919. godine, Tada je zapravo napisala uspavanku „Nad kolevkom proletera“, koja je štampana u dva lista: „Jednakost“ i „Radničke novine“, Najviše pesama, čak 15, objavila je godinu dana kasnije. To je na neki način bio i kraj njene književne aktivnosti. Te 1920. godine u listu „Budućnost“ objavila je 10, u listu „Jednakost“ tri i po jednu pesmu u „Crvenoj zastavi“ i „Radničkim novinama“.
Nekoliko meseci kasnije, preciznije 15. juna „Jednakost“ joj je objavila pesmu „Opijaj se“, koju je napisala još 1914. godine, a potpisala je i dečju pesmu „Leptiru“, koju je objavio list „Budućnost“. To glasilo štampalo je i njene pesme „Zdravo deco“, „Plebejka sam, da“ i „Moje želje“. Njeno književno stvaralaštvo čine i dve kratke priče: „Prvi sneg“ i „Lavice“, koje su objavljene u bugarskoj štampi 1920. i 1922. godine.
Njenu poeziju Triša Kaclerović opisuje kao „fanfaru izrabljivanoj radničkoj klasi njenog vremena“ kada nije samo ukazivala na teške društvene nepravde, već je obespravljene radne mase vatreno pozivala u borbu za rušenje starog i izgradnju novog društva. Nju je, inače, upoznao 1901. godine u beogradskom Radničkom društvu, kao omalenu i živahnu, vrlo temperamentnu, načitanu i slobodoumnu osobu već tada je bila zapažena u socijalističkoj sredini, gde se ubrzo pročula i kao proleterska pesnikinja.
Ljubica je živela i delovala u inostranstvu, ali nikad nije zaboravila rodnu Šumadiju i Srbiju. S velikim interesovanjem je pratila kretanja u domovini. U Smederevskoj Palanci gde je bila na zanatu, negujući uspomenu na ovu revolucionarku i pesnikinju, Radničkom univerzitetu su dali njeno ime. Na pročelju te zgrade je bio postavljen i bareljef s njenim likom, ali ga od prošle godine više tu nema.