A da, izbori…

Print… rekoh prijatelju koji me je upitao šta mislim i očekujem u Srbiji posle 24. aprila.

Iskreno, već odavno nemam ono predizborno uzbuđenje i energiju iz devedesetih, kada su  izlazak na izbore i borba protiv tadašnjeg režima Slobodana Miloševića, Mirjane Marković, Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, bili STAV, MIŠLjENjE i NAČIN ŽIVOTA.

Bilo je pitanje časti i pripadnosti progresivnoj Srbiji izaći na crtu i boriti se protiv te apokalipse koja nas je suprotstavila čitavom normalnom svetu, osiromašila i ponizila.

I danas su mi potpuno jasna i jaka sećanja na Terazijsku česmu ’92 kada smo izviždali patrijarha, a on se sutradan ponovo pojavio na bini, promenio govor, i doživeo ovacije.

Ne mogu da zaboravim noći i dane u Beogradu, ’96-’97. godine, kada smo šetali prestoničkim ulicama, snimali spot za pesmu „’Ajmo, ‘ajde svi u napad“ i osećali se, nekako – pravedno i hrabro. Zajedno, u divnim beogradskim protestnim šetnjama, bili su tada studenti, đaci, radnici, umetnici, seljaci – neki divan svet.

Upoznavao sam, bežeći od suzavca, i pretećih robokapova, najlepšu Srbiju, jer sve što je tada u njoj vredelo ustalo je protiv režima.

Na tadašnjim protestima u Palanci veliki Dušan Narić uvek je znao da izgovori prave reči sa improvizovane bine na Trgu slobode, koje su stimulisale na otpor i istrajnost. One večeri, u zimu ’97., kada je i zvanično proglašena pobeda, i kada su Palančani postali deo još uvek manjinske ali demokratske Srbije, koja je u 40-ak gradova srušila režim, Dušan Narić je, slušajući uzvike oduševljenih sugrađana, izgovorio istorijske reči: „Nemojte, molim vas, danas da kličete Dule – Dule, a sutra da bude Dule – Dudule“.

Taj „Vitez demokratije“, kako sam ga nazvao u tekstu koju sam napisao potresen njegovom smrću, nekako baš u ovo vreme pre deset godina, imao je meru i viziju – znao je da se čuda ne dešavaju i da ne može sve, preko noći,  da se promeni na bolje.

Ipak, svi mi, okupljeni oko njega na Trgu slobode, te važne ’97. godine, bili smo ponosni na pobedu i niko nije mogao to da nam oduzme.

Sećam se, sa puno emocija, i događaja iz 2000. kada smo oko Palanke podizali barikade, kada smo imali ozbiljne „nesuglasice“ sa lokalnom policijom, a potom i teške pregovore sa tadašnjim načelnikom o tome da policajci predaju oružje i priđu narodu. Mnogo kasnije pričao mi je drugar, policijski inspektor, koji me je te noći držao na nišanu, da su odlučivale sekunde i da je naređenje za otvaranje vatre na građane okupljene ispred zgrade Policijske stanice bilo pitanje trenutka, ali smo se u poslednji čas dogovorili da se smire strasti i čeka rešenje situacije u Beogradu. Žestokih „sudara“ sa policijom bilo je i petooktobarskog jutra, kod garaže „Laste“, kada su pokušali da nas spreče da rezervisanim i plaćenim autobusima krenemo u Beograd.

Tako je bilo „onih“ godina…, a sve posle toga…, sve ovo izgubljeno vreme i propuštene prilike…, to su, na žalost, neobjašnjiva „naša posla“. Kao da nam je nacionalni „gen“ takav da nismo u stanju da dovršimo započeto.

Elem, nema više te progresivne Srbije koja je šetala devedesetih, danas ona, uglavnom, živi u svetskim metropolama.

Stigle su nove generacije koje imaju svoja razmišljanja i svoje životne poglede i puteve. Vidim da i mnogi od njih polako odlaze odavde.

Mi učesnici i svedoci neke druge priče iz nekog drugog vremena, danas možemo samo da se prisećamo i preispitujemo zašto Srbija danas nije u budućnosti koju je zaslužila, već se vratila dvadeset godina unazad?

Iz iskustva prošlosti, znam da će i ovaj pogubni režim doživeti svoj 5. oktobar. Potrebno je, pre toga, da i budale shvate da su prevarene, jer je svakoj revoluciji, pored liderstva pameti, potrebno i „stado“.

Tačno znam da će u koloni koja će krenuti u tu avanturu biti i mnogi današnji fanovi gospodina sa naočarima. Bojim se da će, u skladu sa veličinom njegove manipulacije i prevare, narodni otpor biti bezumniji.

Što se mene tiče, trebalo bi tada već da stanujem na drugoj adresi i piće naručujem na jednom stranom jeziku. Ozbiljno radimo na tome, ali ko zna…

Elem, kako god bilo, sigurno neću tog dana obuvati revolucionarne patike.

Dosta mi je velikih – Pirovih pobeda.

Ima mlađih, sa jednakim pravom na sopstvene zablude.

A i nije ovo moja Srbija.

Nije ovo država u kojoj smo odrastali, učili se časti i poštenju, proverenim i potvrđenim vrednostima, igrali klikere i tapke, školice i žmurke, čitali Prevera i Miljkovića, divili se Vorholu i Hemigveju, Meši, Bukovskom, Fasbinderu, Hičkoku i Bunjuelu, Parlovu, Kići, Džaji, Moci…

Oplemenjivali se rok kulturom, novim talasom, umetnošću i pristojnošću.

Nije to ta Srbija.

 

One thought on “A da, izbori…

Ostavite odgovor na SASA Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *