Nasilje – nova era politike

Mržnja i nasilje postali su legitimna politička sredstva u Srbiji, a najmoćnije oružje – strah. U našem, po mnogo čemu, podeljenom društvu ta politička „oruđa“ su se potpuno odomaćila i prete da postanu jedina.

Nisam više siguran kada se to dogodilo i ovde, u malom gradu, gde se gotovo svi poznajemo, ali dogodilo se.

Svaki izborni ciklus pretvara se u rat političkih protivnika, i dovoljna je sitnica da se pretvori u pravo krvoproliće. Politički suprotstavljene strane imaju svoje „vojnike“ koji su se „edukovali“ u teretanama i streljanama, a ne na političkim tribinama ili uličnim protestima, kako je bilo devedesetih godina prošlog veka. Mnogi od njih su sa debelim krivičnim dosijeima.

Zaista mali broj političkih partija nije u toj priči i to su upravo stranke sa najmanjim prisustvom i uticajem u političkom životu.

Ako se dobro sećam, prvi boksersko-politički nokaut, u ovoj sredini, dogodio se malo posle 5. oktobra kada je predstavnik jedne nacionalne stranke u okviru tadašnjeg DOS-a pesnicom pokušao da ubedi u ispravnost svojih stavova koalicionog partnera iz jedne građanske partije. Dogodilo se to na pragu centra grada, pred očima slučajnih prolaznika. Političar koji je tada završio na betonu bio je čak i narodni poslanik u jednom od prvih saziva Skupštine Republike Srbije.

Tada je to bila tuča koalicionih partnera, koji su malo pre toga preuzeli vlast u opštini.

Kada sa pozicije ovog trenutka pokušavam da prizovem i analiziram prošlost, taj događaj predstavlja uvod u novu eru palanačke politike u kojoj će, kako je vreme proticalo, nasilje postajati sve prisutnije sredstvo.

Uz bezbroj svađa, čarki, pretnji, uvreda i kafanskih tuča koje su se dešavale proteklih godina, stigli smo i do svojevrsne kulminacije političke ostrašćenosti i mržnje, na prošlogodišnjim ponovljenim izborima u mestu Počevica, gde su se sukobile dve političke opcije, ali i dve batinaške družine, zarad par mesta u lokalnoj Skupštini opštine, koja, pokazalo se kasnije, nisu mnogo značila.

Pričali su mi, kasnije, učesnici u tim izborima, ko je sve i odakle, došao u malu Počevicu da pokazuje mišiće.

Potom, kada su se članovi najveće partije obračunavali između sebe, jedan nasilnik iz grupacije smenjenog predsednika Opštine Petra Milića fizički je napao i ozbiljno povredio, u predelu oka, svog partijskog kolegu iz druge, sada pobedničke, opcije.

I taj incident, koji je klasično krivično delo, kao i mnogi pre njega, završio se bez procesuiranja odgovornih.

Ovih dana lokalni, ali i prestonički mediji, preneli su vest „da je napadnut prvi čovek lokalne samouprave i to ispred zgrade opštine“.

Elem, ratni doboši ne prestaju u gradu na Jasenici.

Na malom strateškom, ali i sve manjem interesnom prostoru, sukobljavaju se komšije, rođaci i drugari – zbog vlasti.

Vode svoj mali rat, u kome su odavno poginuli svi heroji.

Čini se da tonemo sve dublje, u bezdan sopstvene gluposti.

Izbrisali smo granicu preko koje se ne sme ni po koju cenu.

Sve je „u igri“.

Svaka tuđa glava.

Bojim se, odneće nas taj sunovratni juriš, a niko neće imati još jedan život da to ispravi.