О НАМА ИЛИ КАКО СЕ СВЕ ОВО ДЕСИЛО?

hot_weird_funny_amazing_cool3_man-faces-in-mirror-7_200907260210129555У тренутку када град сигурно и полако досеже најдубље коте амбиса у који већ деценијама слободно пада, напоредо се постављају различита питања. За разлику од нас који ту исту судбину невољно делимо и склони смо пре да уперимо прст него да се искрено загледамо у себе, та питања понекад боље формулишу „странци“, људи који немају никаквих додирних тачака са Паланком и њеном околином. Јер, они ће уместо хипотеза које се непрестано провлаче кроз простор који испуњавамо, а то су оне – шта и како даље – ствари ословити другачије. И тако, уз јутарњу кафу са колегама из Музеја савремене уметности из Београда, говорили смо о недаћама наше установе па и читавог града, када је једна од колегиница поставила, чини се, судбоносно питање – како се све то десило? Заиста, има нечег чудног у томе да вам очи отворе они који не гледају истим очима, али је оштрина овог питања заболела одмах, те смо сви у просторији остали неми пар тренутака. Како је време пролазило бол је остајао исти и терао на дубљу анализу „вођења политике“ уз кафу. Јер, то питање је питање свих нас. На њега ће одговоре морати да да и генерација аутора ових редова и наши родитељи. Уколико се, пак, догоди оно што је можда само тренутно далеко – да рецимо поред Суда изгубимo и Гимназију, Музеј или управљање Водоводом – онда ћемо одговор на то питање – како се све ово десило – морати да дамо и својој деци.

Неретко без јасне идеје како и куда сутра и даље остајем очаран али и застрашен чињеницом да је много теже дати одговор на питање порекла појединог проблема од његовог решења. Или се та два сустичу у једном? Без икакве намере да улазим у дневнополитичке теме, траба рећи, истини за вољу, да се ово није десило јуче. Такође је поштено рећи да ово није урадио један човек, иако постоји пирамидална структура одговорности. Па, ако је тако, хајде да кажемо и ми то – како се све ово десило? Народ би рекао и – шта смо Богу згрешили? Зашто баш ми? Као да се једино код нас окреће глава док гладан тумара по канти за смеће, као да једино ми свога комшију или рођака који гласа за „оне“ називамо „њихов“. Као да једино наши родитељи дижу кредите за најновији телефон ђаку-прваку, као да се једино код нас долази на посао у 10, а одлази у 14 часова. И на крају, нисмо ми једини који су веровали и верују у месију који попут Божић-бате доноси вреће пуне пара и као у најлошијем америчком филму исте новчанице баца и дели напаћеном народу. Но, свака лоша продукција има своју публику, па тако и ова наша ванредна ситуација за коју нико није предвидео пожарне степенице има своје протагонисте, глумце, статисте и камермане. Једни су вукли конце, други глумили да им је стало, а трећи статирали убеђени у неумитност пропасти. И гле – лошег филма.

Бити јачи и већи од свих својих јада задатак је нимало лак. У том претрајавању и очекивању неког бољег сутра стално се треба враћати на питање из наслова како се не би поновило да ко ради ипак треба да се боји глади. Или ова стара народна важи без обзира на све?

Стеван Мартиновић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *