O NAMA ILI KAKO SE SVE OVO DESILO?

hot_weird_funny_amazing_cool3_man-faces-in-mirror-7_200907260210129555U trenutku kada grad sigurno i polako doseže najdublje kote ambisa u koji već decenijama slobodno pada, naporedo se postavljaju različita pitanja. Za razliku od nas koji tu istu sudbinu nevoljno delimo i skloni smo pre da uperimo prst nego da se iskreno zagledamo u sebe, ta pitanja ponekad bolje formulišu „stranci“, ljudi koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa Palankom i njenom okolinom. Jer, oni će umesto hipoteza koje se neprestano provlače kroz prostor koji ispunjavamo, a to su one – šta i kako dalje – stvari osloviti drugačije. I tako, uz jutarnju kafu sa kolegama iz Muzeja savremene umetnosti iz Beograda, govorili smo o nedaćama naše ustanove pa i čitavog grada, kada je jedna od koleginica postavila, čini se, sudbonosno pitanje – kako se sve to desilo? Zaista, ima nečeg čudnog u tome da vam oči otvore oni koji ne gledaju istim očima, ali je oštrina ovog pitanja zabolela odmah, te smo svi u prostoriji ostali nemi par trenutaka. Kako je vreme prolazilo bol je ostajao isti i terao na dublju analizu „vođenja politike“ uz kafu. Jer, to pitanje je pitanje svih nas. Na njega će odgovore morati da da i generacija autora ovih redova i naši roditelji. Ukoliko se, pak, dogodi ono što je možda samo trenutno daleko – da recimo pored Suda izgubimo i Gimnaziju, Muzej ili upravljanje Vodovodom – onda ćemo odgovor na to pitanje – kako se sve ovo desilo – morati da damo i svojoj deci.

Neretko bez jasne ideje kako i kuda sutra i dalje ostajem očaran ali i zastrašen činjenicom da je mnogo teže dati odgovor na pitanje porekla pojedinog problema od njegovog rešenja. Ili se ta dva sustiču u jednom? Bez ikakve namere da ulazim u dnevnopolitičke teme, traba reći, istini za volju, da se ovo nije desilo juče. Takođe je pošteno reći da ovo nije uradio jedan čovek, iako postoji piramidalna struktura odgovornosti. Pa, ako je tako, hajde da kažemo i mi to – kako se sve ovo desilo? Narod bi rekao i – šta smo Bogu zgrešili? Zašto baš mi? Kao da se jedino kod nas okreće glava dok gladan tumara po kanti za smeće, kao da jedino mi svoga komšiju ili rođaka koji glasa za „one“ nazivamo „njihov“. Kao da jedino naši roditelji dižu kredite za najnoviji telefon đaku-prvaku, kao da se jedino kod nas dolazi na posao u 10, a odlazi u 14 časova. I na kraju, nismo mi jedini koji su verovali i veruju u mesiju koji poput Božić-bate donosi vreće pune para i kao u najlošijem američkom filmu iste novčanice baca i deli napaćenom narodu. No, svaka loša produkcija ima svoju publiku, pa tako i ova naša vanredna situacija za koju niko nije predvideo požarne stepenice ima svoje protagoniste, glumce, statiste i kamermane. Jedni su vukli konce, drugi glumili da im je stalo, a treći statirali ubeđeni u neumitnost propasti. I gle – lošeg filma.

Biti jači i veći od svih svojih jada zadatak je nimalo lak. U tom pretrajavanju i očekivanju nekog boljeg sutra stalno se treba vraćati na pitanje iz naslova kako se ne bi ponovilo da ko radi ipak treba da se boji gladi. Ili ova stara narodna važi bez obzira na sve?

Stevan Martinović

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *