Iz knjige „Dragoljub“ priređivača Zorice Grujuć Milojević: ČINI ČAST SRPSKOM NOVINARSTVU

Odmah treba reći: Dragoljub Janojlić je neobična i retka novinarska i književnička pojava. Ni više ni manje od toga. Uporno i istrajno, punih četrdeset godina u štampanim medijima izgara i tiražne brojke obara. Odgovorno ističemo da u Smederevskoj Palanci i širem aeralu, otkako se za štampu zna, pre njega niko nije napisao toliko novinskih članaka, kojih se stotinama i stotinama njih našlo na naslovnicama i duplericama: „Politike ekspres”, frankfurtskih „Vesti”, „Dana”, „Naše komune”, „Goše”, „Bazara” i još petnaestak drugih novina, časopisa i revija. Naravno, u ovaj neverovatni saldo treba uračunati i priloge emitovane preko Radio „Jasenice” i Radio Beograda i ekrana „Ju – info”. Podatak da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka „Politika ekspres” (kod koje je 15 godina bio stalno zaposlen) svakog jutra u gradu na Jasenici prodavana u tri i po hiljade primeraka, je svojevrstan rekord i neponovljivo bestselersko čudo. Više od svih ostalih ozbiljnih i zabavnih listova. Da bi se tih, lepih dana, „Ekspres” čitao, moralo se rano ustati i pred kiosk u red stati.

Razumljivo, Janojlić je za sve to vreme s grafitnim ili hemijskim plajvazom u ruci, na novinarskom razboju najako nitio i tkao i prstima preko dirki pisaće mašine preletao. Do duboko u noć, u foto laboratoriji dugo ostajao nadnet nad razvijene „Efkine” i „Ilfordove” celoluidne trake, birajući i klasirajući potrebne slike. Tek, legendarni magnetofon „Nagra”, kao kakav živi stvor, pored njega stalno je stajao. Jer, novinarstvo je po Markesu, najlepša profesija na svetu. Plavokosi selevački srednjoškolac, svakako, za njega nije znao, ali nešto ranije pre nego što je čuo za maksimu ovog južno američkog književnog barda, sa pregrštom efemernih, komunalnih napisa u đačkoj tašni, redovno, poput senke, svraćao u redakciju palanačke „Naše komune”. Prepoznat kao vredan i nadaren, koju godinu kasnije u pomenutoj redakcijskoj kući zvanično će zasnovati profesionalni radni odnos. U početku, od beleškara i novinarskog potrčkala, uz svakodnevno usavršavanje, brzo će se dokopati ozbiljnih rubrika i za relativno kratko vreme, prelaskom u „Gošu”, postati glavni i odgovorni urednik glasila u tamošnjem Centru za informacije.

Sa provincijske pozicije, daleko od svake prestoničke buke i halabuke, ovaj nadobudni mladi žurnalista najraznovrsnijim šlajfnama i dalje puni najtiražnije i najprodavanije novine. I to čini onda kada se papirnata štampa našla pred zlokobnim zjapom marketinških, tabloidnih i internet arena.

Čime za sebe vezuje toliki čitalački svet. Odgovor je jednostavan i prost: on je, neprimetno, već bio stekao veliki broj čitalaca, koji se meri hiljadama. Ne samo u svojoj sredini već i u daljem okruženju, zaključno sa nekim prekookeanskim zemljama (Australija, Kanada…). Tolika njegova popularnost kod šarenolikog i nepredvidivog čitalačkog auditorijuma prvenstveno je rezultat višedecenijskog obostranog poštovanja i poverenja. Ako konstatujemo da ta i takva uzajamna saradnja i nadalje traje, onda se čitava priča o njoj penje do visokog stepena neverovatnosti.

Dragoljub Janojlić zatekao se na novinarsko – uredničkom poslu kada je celokupno naše društvo prolazilo kroz dramatične socijalne, ekonomske, političke i kulturne preobražaje, koji će kulminirati hiperinflacijom, korupcijom, padom životnog standarda, ogromnim spoljnim dugom, amero-natovskim bombardovanjem i nezamislivim i nepredvidivim unutrašnjim previranjima. Naći će se sada u ulozi preopreznog svedoka tzv. petooktobarskih događanja – stvaranja partija i promene državnog sistema. Otvorenih očiju i napregnutim sluhom, gledaće i slušati busanja u grudi raznoraznih džabolebića, mućkaroša, kakovetroduvača i ostale otpadije i ološa iz političkog blata. Posmatrao je preletače i veslače iz čopora usrećitelja bivše vlasti, kafanske mudrace, kritičare koji su kao dojučerašnji šefići i poslovođice, bili totalno gluvi i nemi. Videće i mnoge nikoništiće kada su, hoteći da se prekoškaju u druge partijske kohorte, rođena prezimena menjali i postajali Uvlakićevići. Gledao je u lice i onih koji su do tada bili neko, a onda postajali niko. Naslušaće se svega i svačega, ispod svakog ukusa i domaćeg vaspitanja.

Izložen sudu javnosti, i u ovim složenim (ne)prilikama, novinar će svoje pero, ničim neukaljano, držati uspravno i nepristrasno: da se u izveštavanjima ne pretera ni tamo ni ovamo, da se ne kaže kriva reč. Krivina i pravina imalo je na svakom koraku, pazilo se na pravi pravac, situacija je bila za prst na čelo. S uma nikad nije gubio narodnu poslovicu: „Svačiju slušaj a svoju smatraj” i njome se branio od nasrtljive sredine i jeftine radoznalosti.

Pišući o zbitijima i dogodovštinama najbliskije prošlosti, u stanju povišene emocionalnosti i setom u duši, morao je u sećanje da prizove i neka druga, ne tako davna, bolja vremena. Vremena kada je Holding „Goša” imao 12 hiljada zaposlenih radnika i stručnjaka, kada je svoje proizvode izvozio na sve kontinente zemljinog šara. Kada su zemljoradničke zadruge u Selevcu, Azanji i Goloboku proglašavane za najbolje u Srbiji. Kada su… kada…

S ukusom i osećanjem mere, pisao je i još uvek aktivno piše na različite teme, žanrovski neodređene. Najčešće iz privrede i društva, mada najveće spisateljske domete dostiže baveći se psihološkom pronicljivošću i karakterisanjem malih, običnih ljudi većih od života. Stvorio je in ehtenso čitavu galeriju likova i tipova koje je aktuelna stvarnost u svoj svojoj zamršenosti, svrstala u ogromnu povorku, koja, kaleidoskopskom brzinom, promiče ispred očiju razdraganog čitalačkog publikuma. Na tom ogromnom ljudskom prosceniju vide se: monteri, alatničari, konstruktori, piloti, lekari, kopači, kosači, kamenoresci, advokati, popovi, kaluđeri, slikari, glumci, prosvetari, đaci, sportisti, svirači, katrandžije, rabadžije itd. Logično u tim sudbinskim određenostima nije preskakao ni pojedince koji bi se našli sa suprotne strane zakona u vidu prevaranata, kradljivaca, majstora za ukucavanje eksera u vodu, šiljača ovsa, pljuvača uvis, pišoplotaca..

Opet, kod svih tadašnjih različitih svrstavanja, ma gde i ma kad, susretani, bez ikakvog estetskog incidenta, sa puno srdačnosti i topline, znao je da zastane i pored onih koji nikome nisu potrebni – božjacima, kljastim i bogaljastim,  paćenicima, besomučnicima i ostalim marginalcima, životnim autsajderima (Oni pripadaju svugde i nigde, kreću na sve strane a neznaju gde da odu. Ništa ne očekuju i ništa nemaju da izgube). Na ovom mestu pominjemo i galamdžijsku gužvu i vrevu krstovdanskog vašara (ringišpili, cirkusi, klovnovi, gutači vatre, hodači po žici, bacači karike kod Marike („Ko nabije, taj dobije”), vaćaroše, valjatore, ciganski dert i merak.

Pred svetinjom zvanom: čist beli papir, novinar i pisac o kome je ovde reč, krajnje ozbiljno i savesno prilazi svom poslu. Svagda i svuda kloni se praznorečja, šokantnosti, instant efekata, penegiričke propagande, zamagljivanja stvari, blasfemija, subkulturne i kičerske trivijalnosti, primitivizma i brojnih drugih nonsensnih mudrolija i koještarija. Razvijajući se u smeru jedne moderne i savremene žurnalističke personalnosti, mladalačkom vedrinom i gorljivošću, što se podrazumeva pod stalnim prisustvom na terenu, arhivima, bibliotekama. (O njemu kruži anegdota da u vreme višegodišnjeg urednikovanja nije znao ni gde mu se nalazi redakcijska soba.) Ipak, da bi došao do željenog novinarskog potoka Zlatotoka, najviše se držao i drži živog života, što, pre svega, znači svedočiti o ljudima, o vremenu, o svom narodu i pravoj stvarnosti . Zato piše sa izraženom ozbiljnošću i unugrašnjom skromnošću, sa osećanjem odgovornosti pred čitaocima i sobom. Biće da je zato, iako relativno mlad, ušao u najnoviji Leksikon srpskog novinarstva.

Pisanje Dragoljuba Janojlića odlikuje se stilskom jasnoćom, jednostavnošću,  lepotom izraza, pamtljivim i inventivnim naslovima. Trudi se da rečenica počne čisto, skladno, tačno. Uvodi nove reči i izraze i iz starih, skrajnutih vokabulara vadi nove, žargonom prošivene. Čujmo neka od tih, kostićevski rečeno, nađenica: klopoće voz, rakija batrgača, kisela dunja prči usta, pišti stabljika na vetru, cikuću ćemana, pčela zuzuka, graktanje gačaca, frktaj konja, obzorje, čavka čakiće, šljiva ranjača, lampa gasnjača i dr. Razumljivo, kao član- kopisac i za industrijsku štampu, u razdoblju kibernetike i tehničke virtuoznosti, inklinira i prema stranim rečima, tj. tuđicama, bez kojih se danas ne može više ni govoriti ni pisati. To čini s puno opreznosti, uvek u saglasnosti sa odnegovanim književnim jezikom, kojim se obilato služi.

S pripovedačkom strpljivom opservacijom stvorio je poetski dokument o svom zavičaju i dao njegove precizne vremenske i prostorne markacije. O ljudima koji u njemu žive i njihovim neobičnim sudbinama, progovorio je s velikom i brižnom ljubavlju, koja izbija iz svakog reda koji je napisao. Otuda nećemo preterati ako kažemo da je Dragoljub Janojlić rođeni novinar i svim što je do sada stvorio, čini čast srpskom novinarstvu. Prilježnošću, pedantnošću, potpunošću i drugim atribucijama koje idu do perfekcije, biće uzor i mlađim kolegama iz generacije veb-sajtova i mobilnih telefona. Stalnim angažmanom u „Politici ekspres” i nedavnim prijemom u Udruženje književnika Srbije, pokazao je i dokazao da se ljudi pravih vrednosti nalaze ne samo u prestonici. Ima ih u provincijskim zabitima i zaglušjima. Provincija je u ljudima a ne u udaljenosti.

Kao ona ptica sa dva gnezda Rabindranta Tagore, tako i ovaj vredni životopisac često se može videti između dva grada – Smederevske Palanke i Beograda.

Neka su Dragoljubu Janojliću srećni i plodonosni i odlasci i povraci.

 

 

Dragutin Paunić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *