Pred novim pozorišnim delom Tome Mitrovića: ŽIVOT BRANjEN UMETNOŠĆU

Žarko u ulozi Kira u predstavi Ljubav Jarova 1948.-Knjiga „Pozorište kojeg više nema, koja ovih dana ulazi u štampu, zavređuje punu javnost, jer ju je pisac ostvario u svojoj najboljoj ljubavi – ljubavi prema istini

 

Ova knjiga uspostavlja interaktivnu komunikaciju s pozorišnim stvaralaštvom, koje se više od stotinak godina (između 19. i 20. veka), događalo po unutrašnjosti Srbije, ređe u Beogradu. Govori o tzv. Putujućim pozorištima i njihovim glumcima, čija se delatnost odvijala izvan prestoničkog glavnog toka kulturnih zbivanja. Na žalost, taj period u kolektivnoj svesti našeg naroda ostao je u jedva primetnim tragovima. Gotovo, nepoznat, s obzirom na to da je do današnjih dana čamio pod debelom pokoricom zaborava i neshvatljive intelektualne tromosti. Ipak, iz pepela otužne stvarnosti poslednji plamičci te prastare umetnosti boga Tespida nisu sasvim utrnuli, o čemu svedoči i najnovija, deveta na redu, knjiga Tome Mitrovića: „Pozorište kojeg više nema“.

U svakoj kulturi ovakvo sočinenije bilo bi rado dočekano – u nas je događaj od posebne izuzetnosti. Autor njime kroz široka vrata uvodi Donju Jasenicu u nacionalnu teatrologiju, iznoseći iz tamnih odaja na svetlost dana neprocenjivo bescen – blago, o kome do sada jedva da smo nešto znali.

Ovakav poduhvat, veoma složen po metodološkom pristupu građi, bio je obiman i zahtevima i zahvatima. Tražio je dugogodišnji suptilan i strpljiv rad, utoliko pre, što iza neveselih priča o putujućim pozorištima, o njihovom radu i delovanju, jedva da je ostao kakav ozbiljniji dokument u vidu validnog zapisa, autobiografije, dnevnika ili svakog drugog materijalnog artefakta. Ondašnje novine i magazini, u retkim slučajevima, pisaće o njima, uglavnom, informativno, o njihovim gostovanjima po provincijskim gradovima i varošicama, bez ikakvih stručnih recenzija i analiza odigranih predstava. O njima su ćutali i književni dnevnici, tako da ih je, savremenim jezikom kazano, neprozirna medijska magla bila potpuno zatamnila i gurnula na samo dno društvenog mutljaga. Otuda je piscu ove retke i vredne studije zaista moralo biti veoma teško pomenuta pozorišta dozvati iz nevidelice davne prošlosti i pokazati njihovu osunčanu stranu, doduše nakarađenu i izubijanu od ponižavajućih udaraca jednog dobrog dela nekadašnjeg beogradskog kulturnog establišmenta, kome će se pridružiti pojedini popovi, učitelji i ostale mutivode iz unutrašnjosti zemlje. Svi su oni, sa iskošenim pogledima i zgražavajućim predrasudama, u putujućim glumačkim trupama videli: beskućnike, zamlate, ženskaroše, cirkuske lakrdijaše, fantaste, uličare, čergare…

Čitalac će se s pravom zapitati otkuda tolika, ničim izazvana, sumanuta i izopačena mržnja. Odakle  difamantna i podsmevačka intrigantska i ogovaračka odbojnost prema ljudima koji su uveseljavali sale naših provincijskih kafana i hotela. Uostalom, teško je dokučivo objašnjenje da i jedan Branislav Nušić iz pozorišne upravničke fotelje, o njima govori sa ironijom u pismu nadređenom ministru gde se decidirano kaže da su putujući glumci „napast za varoš u koju stignu“. Otuda paradoksalno zvuči saznanje da su baš tada mnogi od tih apostrofiranih „apostolskih zaljubljenika“ u daske koje život znače, igrali uloge i iz njegovih tragikomedija. (O vremena, o običaji!) Pojedini će, dosta kasnije, postati i glavni stubovi Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pomenimo najslavnije od tih velikana: Čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Rahela Ferari, Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović, Palančanin Žarko Mitrović i dr.

Ditirampski opijeni životom, neshvaćeni i neprihvaćeni od uštogljene i elitističke gospode, naši glumci naićiće na veliko dopadanje kod publike u svim srpskim prostorima. Družine će im rasti kao pečurke posle kiše, tako da će ih između dva svetska rata imati blizu stotinak. Repertoar – šareni kaleidoskop domaćih i stranih pisaca.

Biblijski stih glasi: „Duh seje tamo gde mu je volja“.

Knjigom „Pozorište kojeg više nema“ Toma Mitrović, sjajni poznavalac pozorišnih prilika i glumačkih naravi, sa puno kontrolisane emocije, objektivno, oprezno i oduševljeno, pred čitalački publikum  izvodi čitav jedan mali svet pozorišnih argata, odavno zamaklih sa zemljinog šara, čijim su prašnjavim i kaljugavim drumovima tumarali, noseći u oskudnom prtljagu celokupnu svoju imovinu, a u srcu i duši velika nadanja da će „jednog dana u gradu neznano kom“, na velikoj pozornici, obasjani snažnim reflektorima, većim od Sunca, zaigrati Šekspirovog Hamleta ili Jaga. Često gladni, isflekanog odela i pocepanih cipela, bez sigurnog prenoćišta, ta vera u uspeh nikad ih nije napuštala (bolje: izdala).

Slepa nada životnih neizvesnosti bila je, u stvari, sudbina njihovog usamljeničkog ljudskog i glumačkog slučaja. Junaci knjige žive dramu svoje mukotrpne realnosti bez afektacije i patetike. (U sudaru sa stvarnošću, čovek je uvek u vlasti ličnog udesa.) Pisac je ovde samo hteo, s osuđujućim zakašnjenjem od jednog stoleća, da ih sa sporednog, prebaci na glavni kolosek nacionalne kulturne baštine iz koje su bili izgnani. Rečju: čitav život ovih, svojedobno, prezrenih pozorišnih potukača, koji simbolišu jedno daleko vreme puno muka i nevolja, prouzrokovano, prvenstveno, malograđanskim i skorojevićskim podmetačinama, slio se u gorku Mitrovićevu priču ispropovedanu romornim vukovskim jezikom. Tome je, svakako, doprinela i njena lepa umetnička koherencija u još lepšem psihološkom kontekstu.

Hvatanje u koštac sa temom ovakve vrste, kako smo već istakli, pokazalo se veoma zamašitim i složenim poslom. Autor je najpre pregledao dostupne muzejske i arhivske biblioteke. Međutim, rafovi i fascikle bili su prazni – za putujuće glumce i njihove davno ugašene pozorišne predstave i u ovim hartijanim hramovima nije se ništa moglo pronaći.  Razume se, potraga u pronalaženju željene dokumentacije nastavljana je i dalje. I, tada se dogodilo malo tragalačko čudo: Mitrović, urođenim darom da iznenadi, naknadno se prisetio pisanih i magnetofonom zabeleženih razgovora koje je u više navrata, kao srednjoškolac i glumački naturščik, 1963. godine, u više navrata vodio sa Vlastimirom Ristićem i njegovom suprugom Dušankom, koji su čitav svoj radni vek proveli u svojstvu putujućih glumaca i reditelja. Stari glumački protagonisti i umešnici, iz podrazumevajuće distance, nepristrasno i uverljivo, izneli su mnogo novih  i važnih činjenica, vešto inkorporiranih u knjigu o kojoj se ovde priča, u šta će se najbolje uveriti njeni sadašnji i budući čitaoci. Njihova autentična sećanja i svedočenja povremeno su, nekom vrstom dramske ekspresivnosti, bojena očekivanim sentimentom generacije, koja je kroz život umetnošću branila i sebe i druge.

Posebnu draž predstavljaju i opisi gostujućih putujućih pozorišnih družina u Palanci, u koju su pristizali vozom, fijakerima, taljigama – pešice! Hotel „Central“, sa improvizovanom pozornicom, sklepanom od dasaka i pivskih buradi, redovno bila tesna, pa se, u mnogim  slučajevima, program odvijao napolju, na kaldrmisanoj ulici. Za varošane i mladež iz okolnih mesta bile su to svojevrsne male svetkovine.

Knjiga „Pozorište kojeg više nema“ je verna slika i prilika postojećeg stanja tadašnje seljačke i guslarske Srbije, zemlje, koja je posle sveopšte narodne katastrofe i pet uzastopnih ratova, žurnim korakom grabila ka evropskim vrednostima. Pisana sa primernom akribijom, iz nje isijava neka neobična emotivnost, toplina i neposrednost za bivšim časnim ljudima, vesnicima dolazećih modernih vremena. Ljudima kojima dugujemo pozorišnu, književnu i svaku drugu pravdu, što su u nacionalni kulturni milje ugradili delo neprolazne teatarske umetnosti.

S obzirom na pouzdanu i valjanu utemeljenost, ovo je knjiga za narod i elitu, za naučnike, istraživače i poštovaoce lepe književnosti i beletristike. Knjiga koja zavređuje punu javnost, čitalačku i medijsku naklonost, jer ju je pisac ostvario u svojoj najboljoj ljubavi – ljubavi prema istini.

 

Dragutin Paunić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *