Skulpture Nebojše Jovanovića u Galeriji „Ikar“ u Zemunu: EMOCIJE PRETOČENE U SIMBOLIKU, A SIMBOLIKA U DELO

-Njegovi radovi su likovno promišljeni sa prefinjenim  osećanjem za ritam i formu – istakla je na otvaranju izlože magistar slikarstva Irina Černjevski Šantrić

 

Nebojša Jovanović, posle Muzeja vazduhoplovstva, izložio je svoje skulpture u Galeriji „Ikar“  u Zemunu. Posetioci su sa velikim interesovanjem  razgledali njegova  ostvarenja.  Posle zvaničnog otvaranja, autor je   išao od skulpture do skulpture i strpljivo i nadahnuto objašnjavao svoje umetničke vizije. Ono što je ganulo posetioce svakako je to što ovaj staralac metalu, uglavnom otpadnom,  udahnjuje dušu i svetu šalje plemenite, antiratne poruke.

Posle pozdravne reči  načelnice Doma vazduhoplovstva, kapetana Tatjane Surlić i njenog podsećanja da Nebojša Jovanović dolazi iz unutrašnjosti, preciznije iz Smederevske Palanke,  gde je kao srednjoškolac uradio prve skulpture od metala, govorila je član Umetničkog saveta Galerije „Ikar“, magistar slikarstva  Irina Černjevski Šantrić.  Ona je istakla da je, videvši dela Nebojše Jovanovića, bila više nego ushićenja onim čime se on predstavlja ljubiteljima umetnosti u Zemunu. Podsećajući da ga je u tajne umetnosti uveo njegov  srednjoškolski profesor Živoslav Mijatović i da je prvu samostalnu izložbu imao 1974. godine, Irina Černjevski Šantrić je naglasila da  njegova dela nedvosmisleno govore o njemu samom i raskoši  „Pod krilima anđela“.

-I na tom mestu gde se dodiruju san i java, rađa se delo oblikovano emocijom i rukama Nebojše Jovanovića,  koji inicira postojanje stvarnosti, tražeći sebe u sebi – rekla je Irina Černjevski Šantrić.- Alegorično, koliko i bukvalno, samouvereno i  moćno iskoračuje  u imaginaciju umetnosti. Na tom  putu, na kom je moguće iznad mogućeg, on ponire u najdublje pore svoje prirode, istražujući fenomen skrivenog u pećini duše, gde se emocija pretače u simboliku, a simbolika u delo. Stvaralaštvo Nebojše Jovanovića je, filozofski gledano,  njegovo unutrašnje iskonsko biće čoveka, prijatelja, rodoljuba… Njegovi radovi su  likovno promišljeni  sa prefinjenim znalačkim osećajem za ritam i formu prepoznatljivog likovnog rukopisa. To je ono što sam zaključila gledajući  njegove skulpture preko interneta iz kataloga.

Irina Černjevski Šantrić je u nastavku kazala da je još u prvom kontaktu sa Nebojšom Jovanovićem, kad joj je kazao da nije akademski umetnik, uverila sebe da on ima toliko akademskog znanja da   njegove skulpture sadrže  jednu fenomenalnu likovnu  poetiku na čemu bi  mu   pozavideti mnogi, ne toliko na radovima, koliko na  raskošnom talentu.

-Njegove skulpture su, kao što sam već pomenula,  vrlo likovno promišljene, jako  prijemčive i veoma simbolične – dodala je Irina Černjevski Šantrić.- Kolikogod da na prvi pogled deluju apstrakno, možda nekima čak i nerazumljivo, ali gledano sa svih strana, svaka njegova skulptura, ima jednu posebnu simboliku na osnovu koje se može  povući nit  i graditi priča o onome što je on hteo da poruči posetiocima. Neverovatnom lakoćom, on pravi tako monumentalnu misao, da ne kažem monumentalnu skulpturu, jer takvih nema u ovoj postavci u kojoj dominira mali i srednji format. Ali, zamislite ova dela na otvorenom prostoru, u zaista jednom monumentalnom obliku, to je bogatstvo države, grada i ja bih zaista volela da i njegovi sugrađani kao i rukovodioci njegovog rodnog mesta, pokažu malo više razumevanja za ono što on radi.

Zahvaljujući se tumačima njegove umetnosti i posetiocima, Nebojša Jovanović je rekao da mu gostovanje u prestižnoj Galeriji „Ikar“ predstavlja veliko zadovoljstvo i izuzetnu čast.  U kraćem obraćanju zahvalio se i Đorđu Ivanovu i Danilu Dedoviću, koji su mu omogućili kontakt sa načelnikom Doma vazduhoplovstva Tatjanom  Surlić, a time i da u svoj stvaralački dnevnik upiše još jednu  zanimljivu izložbu.

-Zahvaljujući tome, ja danas gostujem u ovom  prostoru kraj skulptura koje radim već četrdesetak godina – kazao je Jovanović.- Ja nemam akademsko obrazovanje, završio sam zanat u trogodišnjem trajanju, a u drugoj godini Industrijske škole „Goša“  imao sam predmet opšteg naziva umetnost; u prvom  polugodištu  učili smo muzičku, a drugom likovnu umetnost. Ja i moji školski drugovi imali smo sreću da nam je likovnu umetnost predavao Živoslav Mijatović. S obzirom da su  na zanatu bila uglavnom muška odeljenja, bilo je teže uvesti nas u neke umetničke tokove. Ali, profesor Mijatović je imao strpljenja, radio je uporno s nama, tako da smo ubrzo spremili izložbu naših, đačkih radova od otpadnog materijala iz naše  školske radionici i izložili ih u Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj“ u Beogradu, a posle toga, preko UNICEFA, i u Ženevi.

D. Janojlić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *