На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

Новак – један од оних који су се већ уписали у вечност

Лоше се осећам због догађаја у Мелбурну, јер су лоше све опције које су Новака Ђоковића одвеле у притвор уместо на тениске терене на којима је изградио себе као неприкосновену спортску величину.

Мучнину ми увећавају непримерени, чак и одвратни, коментари дежурних мрзитеља на друштвеним мрежама, које скоро да је немогуће не видети.

Покушаћу да те баљезгарије не завреде више ни слово у овом тексту.

***

Уколико посматрамо само суве чињенице држава Аустралија одобрила је Ђоковићу улазак у земљу и учешће на тениском турниру, уз изузеће од обавезне вакцинације, које је издато на основу лекарског уверења да је прележао болест у периоду који признаје закон те државе, а потом ставила ван снаге сопствени документ. То, ако је тачно (а изгледа да јесте), наводи на закључак да је у питању нешто баш труло у земљи кенгура, као и да разлози за агресивност према најбољем тенисеру света – нису из ове приче.

Са друге стране, до свега овога не би ни дошло да је Новак примио вакцину, која је медицински признато средство превенције против актуелне болести, а папир о обављеној вакцинацији је и неопходан документ за путовања по свету (знам то из личног искуства путујући којекуда у последње две године).

Новаково (као и свачије) приватно право је и да вакцину не прими, али то у време пандемије компликује живот, путовања свакако отежава или чак онемогућује, а подразумева и одговорност за евентуално угрожавање здравља других људи.

Потпуно сам уверен да је, због угледа и утицаја који има на планетарном нивоу, Новак вакцину требало да прими пред камерама медија и на тај начин стимулише и друге да то учине.

Наравно и то спада у домен само његових одлука.

Више пута сам, а нарочито у временима када је био жестоко нападан у домаћој јавности, објавио да Новака Ђоковића сматрам највећим живим Србином, због резултата које је постигао у спорту којим се бави и свега што је учинио на позитивном представљању своје земље у свету (нас који, стално или привремено, живимо далеко од домовине по њему препознају више него по имену државе из које потичемо).

За мене је највећи и сада, и посебно сада, када, неоправдано, али и својом недовољно промишљеном одлуком, пролази кроз тешкоће које сигурно није заслужио.

Де фацто, аустралијске власти су погрешиле јер су поступиле супротно сопственим законима и одлукама. Погрешили су и што ”тренирају строгоћу” на погрешном човеку, који заслужује посебан третман, баш због изузетних спортских резултата које је остварио на тениским теренима у тој држави претходних година.

Можда ће поједине заболети, али нисмо сви исти.

Разликујемо се по ономе што остављамо као траг сопственог животног учинка.

Овде се не ради о појединцу који се зове Новак Ђоковић, већ о једном од оних који су се већ уписали у вечност.

***

… и ваљда очекивано, док ово пишем Суд је пресудио у Новакову корист и пустио га на слободу.

Заправо Суд је пресудио да, с обзиром на приложену документацију, није било потребе за суђењем.

Чини се, по изјави коју је Новак дао чим му се пружила прилика, да ће и учествовати на турниру.

Волео бих да могу да се баш скроз обрадујем због оваквог расплета.

Не, не могу.

Остао сам заробљен у мислима о вирусу који нас је поразио.

О невидљивом – који нас је показао.

Ту, тамо, свуда!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.