Црква Светог Марка у Београду (13)

Црква Светог Марка на Ташмајдану у Београду грађена је од 1931. до 1940.. године у непосредној близини старе цркве из 1835. године, према плановима архитеката Петра и Бранка Крстића. Обликована је у духу архитектуре српско-византијског стила. По општем градитељском решењу, архитектонским формама и полихромији фасада, овај храм је пројектован према цркви манастира Грачаница.

Зидање цркве Светог Марка је започето за време владавине Александра I Карађорђевића и трајало је дуго и са одлагањима у периоду 1931-1939. године. Уређење ентеријера је започето 1940. године, а прекинуто почетком Другог светског рата.

Црква је обликована у српско-византијском стилу, традицији у којој су подизане све цркве новијег доба у Србији.

Црква Светог Марка је основе развијеног двоструко уписаног крста, видљивог у сводовима, има припрату са галеријом и високим звоником, петострану олтарску апсиду и пет купола. Ово је био „први црквени објекат по узору на византијску архитектуру изведен у армиранобетонској конструкцији“, са централним грејањем и електричним звонима, прави спој српско-византијског наслеђа и савремених техничких достигнућа. Фасаде су оживљене облогом од две врсте камена: светлог беловодског пешчара (Беле воде, Крушевац) и црвеног грзанског камена (Грзе, Параћин). Димензије храма су 65 х 42 м, висина је 60 м, док је пречник главне куполе 10 м.

Архитекте браћа Крстић постигли су инспирацију Грачаницом, али грандиозним димензијама и пропорцијама, у складу са идејом о намени ове цркве као нове престоне цркве главног града Краљевије Југославије која би могла да прими велики број људи приликом приређивања свечаности поводом државних празника. Црква Светог Марка је, после храма Светог Саве најмонументалнија и последња успела грађевина позног периода националног стила у српској архитектури. У унутрашњости, испред олтара са јужне стране постављени су тронови за патријарха и краља. Мозаик са представом патрона цркве Светог апостола Марка над главним улазом извео је сликар Вељко Станојевић 1962., а мермерни иконостас је пројекат архитекте Зорана Петровића из 1991/92. године, на који су четири године касније постављене мозаичке иконе, дело сликара Ђуре Радуловића.

Због посебних архитектонских и урбанистичких квалитета, црква Светог Марка у Београду утврђена је за споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 1509/1 од 20.10.1975. године.

У јужном делу наоса налази се саркофаг са моштима цара Душана, које су заслугом теолога и историчара Радослава Грујића 1927. пренесене из царске задужбине манастира св. Арханђела код Призрена прво у Патријаршију, а потом 1968. у цркву Светог Марка. На северној страни је гробница од белог мермера у којој су сахрањени земни остаци патријарха Германа Ђорића. Последњи краљ из династије Обреновића краљ Александар Обреновић и његова жена Драга Машин су сахрањени у крипти цркве, у којој се осим њих налази још неколико владика и чланова династије Обреновић епископи нишки Виктор, шабачки Гаврило, тимочки Мојсије и митрополит Теодосије, као и први ктитор мале цркве, трговац Лазар Панча. Осим краљевског пара, у крипти су гробнице и кнеза Милана М. Обреновића, Ане Ј. Обреновић и кнежевића Сергија М. Обреновића.

У цркви се чува једна од најбогатијих збирки српских икона 18. и 19. века.

У непосредној близини данашње цркве светог Марка на Ташмајдану, 1830. године, прочитан је султанов хатишериф о признавању аутономије Србији унутар турске царевине. Непосредно уз данашњу велику цркву стајала је стара црква коју је подигао кнез Милош, те на тај начин обележио то историјско место. Стара црква је уништена у бомбардовању Београда 1941. године, остаци су уклоњени 1942. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *