Покајница (6)

Манастир Покајница се налази између Велике Плане и Радовања, у атару Старог Села, на два километра од Цариградског друма, некадашње важне саобраћајнице на Балканском полуострву и данашњег аутопута Е-75. Смештен је у сенци оближње шуме, недалеко од Грабовачког потока.

После Првог и Другог српског устанка као ктитори цркава се по први пут јављају тзв. народне старешине (новопечене војводе и кнезови). Подизањем богомоља народу, настојали су, између осталог, одужити се за сва крвопролића, неправедна богаћења, насиља и злоупотребе.

Године 1818. војвода, а доцније кнез смедеревске нахије Вујица Вулићевић, уз подршку кнеза Милоша Обреновића и његове жене кнегиње Љубице, такође подиже једну цркву брвнару, коју је народ назвао Покајницом. О години оснивања и ктитору цркве сведоче један запис урезан у брвно, које се налази поред врата, са западне стране храма, као и натпис на престоној икони светог Ђорђа: “сие церков огради господар Вуица за помен 1818“.

Према прописима Српске православне цркве, обичај је да црква добије име или по светитељу коме је посвећена или по свом оснивачу (ктитору). Неретко, међутим, добија назив и у складу са мотивом са којим је основана. Побуда са којом је војвода Вујица Вулићевић подигао цркву одредила је доцније и њено име. Према народном предању и изворима војвода Вујица Вулићевић је јула 1817. учествовао у завери и убиству свог кума, вође Првог српског устанка против Турака, вожда Ђорђа Петровића – Карађорђа. Непосредно по убиству, које се одиграло у данашњем Радовањском лугу, војвода је напустио место злочина и понео са собом вождову главу, његово одело, сабљу, ордење и бисаге са 4.000 дуката. Међутим, већ на оближњем пропланку, где је стао да се одмори, суочио се са својом савешћу и тежином учињеног злочина. Одлучио је тада да подигне једну цркву и окаје своје грехе. У томе су му подршку пружили богобојажљива кнегиња Љубица и њен муж, кнез Милош, који је одобрио да се пронађених 4.000 дуката искористи за градњу. Кроз непуних годину дана, на месту где је својевремено војвода убеђивао Карађорђа да напусти Србију, никла је једна црквица. Како је била састављена од истесаних храстових дебала из оближње шуме, сматра се претечом свих каснијих цркава брвнара које се граде по читавој Србији после добијања Хатишерифа и слободе вере (1830.). Мада је црква званично названа Великопланска, народ ју је, у знак сећања на покајање Вујице Вулићевића, назвао Покајница.

Црква је посвећена Светом оцу Николају Мирикијском (летњи Свети Никола), односно празнику Преноса његових моштију.

Покајница је у почетку служила као парохијска црква за околна насеља: Старо Село, Ново Село, Ракинaц, Радовање и Велику Плану. У датом периоду, међутим, није имала значајнију улогу у општим збивањима, као ни у културно-просветном раду. Године 1954. епископ Хризостом ју је прогласио за мушки манастир, а четрдесет година касније, 1992, епископ Сава (Андрић) му је променио статус у женски. Старање над њим је поверио игуманији Иларији са сестринством, које је доведено из манастира Света Тројица са Косова и Метохије. Први конзерваторски радови на цркви извођени су после Другог светског рата, 1951. године, а 1979. манастир је проглашен за културно добро од изузетног значаја.

Грађевина је, за разлику од већине цркава брвнара, не правоугаоне, већ кружне једнобродне основеПодељена је на четири неједнака дела: трем, припрату, наос и олтар. Седмоугаони и полуотворени трем, подигнут накнадно 1880. године, садржи шест стубова. Накнадно додавање трема истраживачи тумаче као практично решење за проширивање цркава, у време када се нема средстава за дизање нових и пространијих, али и као сведочанство новог, мирног доба, када нема више потребе за малим и привременим црквама за збег. На трем се наставља припрата, која је поплочана опеком и чија је равна таваница састављена од профилисаних дасака. Са северне стране припрате налазе се дрвене степенице, које воде на галерију. Од припрате се, одељен дрвеном преградом, пружа светао и простран наос, на који се наставља полукружни олтарски део. Читава црква је покривена високим кровом од шиндре, који је до два пута виши од зидова и који се по ободу завршава веома спуштеном стрехом. Темељ, нешто издигнут од земље, састављен је од ломљеног камена пешчара и затим бетониран. Зидови, врата и прозори су од тесаних храстових греда. Црква је могла под налетом Турака да се расклопи и пренесе на неко сигурније место. У порти, западно од цркве, налази се звонара, постављена на четири дрвена стуба, са кровом од клиса. Звоник је сличан онима у Такову и Орашцу, али дуго није био у функцији, пошто Турци својевремено нису дозвољавали да се чују звона. У порти се такође налазе стари конак, вероватно из времена градње цркве, као и нови конак, који је 1998. осветио патријарх Павле.

Оригинални иконостас од 26 икона по свој прилици потиче из времена грађења цркве. Састављен је од хоризонталних брвана, вертикалних стубова и дасака. Грчке сигнатуре на иконама упућују да је њихов аутор био или Грк или неко ко је копирао грчка дела. Данас преовлађује мишљење да је њихов аутор Константин Зограф, иконописац из прве половине 19. века, чија се дела налазе у више цркава на простору централне и северне Србије.

Једна од најизразитијих икона на иконостасу је она светог Ђорђа, пошто садржи податке о години оснивања цркве и њеном ктитору.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *