Пројекат "Сто година Паланачке гимназије 1920-2020." суфинасиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

Адолесценција – фрагменти сећања (10)

У јесен 1963. године сам се уписао у први разред паланачке Гимназије. Основну школа сам завршио у Клоки и Наталинцима, у сеоској основној школи која је управо тих година прерасла у осмогодишњу, и када сам пошао у први разред Гимназије први пут сам био одвојен од родитеља дуже време, то дуже време се продужило до дана данашњег. Наиме, тада није било могућности да се путује на релацији Клока – Смедеревска Паланка, није било асфалтног пута а ни аутобуског саобраћаја, родитеље сам могао да посетим, а и они мене, најчешће једанпут месечно.

Када сам први пут дошао у Паланку, а то је било приликом полагања пријемног испита за Гимназију, први пут сам видео зграду Гимназије која је тада изгледала, или се мени чини, грандиозније и лепше него сада, а сматрам да је и данас зграда паланачке Гимназије најлепша зграда у Паланци, а свакако спада у лепше грађевине српског градитељства.

Чини ми се да се тада, са поласком у гимназију, десио тај одлучујући корак у мојој социјализацији, одрастању и формирању личности, у то време су професори, чини ми се више него сада били пожељни модели за идентификацију. Ја сам тада имао срећу да мој разредни старешина буде госпођа Вера Бабић, искусан педагог и професор француског језика, она је на нас тада деловала родитељски, заштитнички, уливала је сигурност, поверење и самопоуздање.

У другом разреду Гимназије опет срећа за мене, али и за остале из тадашњег ИИ2, природно-математичког смера, нови разредни старешина Живорад Жика Ивановић, тада млад професор математике (ми смо му прва генерација ученика) пун елана, позитивне енергије, демократски оријентисана личност (то сада са сигурношћу могу да тврдим), спреман да подржи тада оно све најбоље у нама, помало бунтовне нарави, компетентан и ауторитативан.

Сада, такође могу да кажем (после двадесет пет година наставничког искуства, нешто мало у паланачкој Гимназији, а већину година на нишком универзитету и другим универзитетима) да већина мојих гимназијских професора припада једној галерији ликова која је значајно утицала на формирање мојих вредности, а и сада утиче на неке моје одлуке и понашање нарочито у професионалној каријери.

Професор математике, Радун Шошанић, својим ставом, појавом и понашањем је тада помало одударао од осталих као човек из другог времена, што он у ствари и јесте био, био је предратни господин у најбољем смислу те речи, ја сам тада, посматрајући њега, покушавао да замислим како је то све изгледало пре рата. Ово ми се нарочито чинило важним с обзиром на чињеницу да је званична комунистичка идеологија тада инсистирала на томе да је предратно друштво Краљевине Југославије било труло, а у мојој породици и у селу се није баш тако говорило и мислило јер је у току рата велика већина била међу присталицама краљевске војске у отаџбини.

Иза прилично строгог и енергичног става и чувене изреке магарац један професора фискултуре Милорада Бајовића – Баје крио се један доброћудан човек великог срца и широке душе.

Професор Драгољуб Живковић – Психа, професор психологије и филозофије имао је најконтроверзнији однос према реалности, деловао је помало одсутно али нас је често изненађивао прецизним запажањима појединости које су промакле већини од нас.

Такође, на мене је снажан утисак оставио професор хемије Велизар Михајловић – Виза који је иза срогог наступа крио благу нарав, алтруизам и склоност шеретлуку.

Тома Богосављевић, професор географије у чувеној пози са штапчетом којим је показивао места на географској карти, али и оне ученике које ће да прозове и испита.

Овде желим да поменем и три госпође, праве даме, професорку руског језика Наду Јелић, професорку биологије Лепу Влатковић и професорку социологије Радмилу Александрић.

Наравно да овде не могу да поменем све професоре који су тада предавали у паланачкој Гимназији, али сигурно не могу да се сетим никога ко је оставио сасвим лош утисак или ко је мени остао у лошем сећању.

Што се тиче разреда тј. одељења ИВ4 и климе која је владала у разреду међу нама тада, могу да кажем да смо били једна добра и компактна заједница у којој нико није штрчао ни у позитивном ни у негативном смислу. Сви смо били оријентисани на учење, рад, сарадњу, на спорт умерено, тако да сада, 35 година касније, после мог 25-годишњег педагошког искуства могу скоро са сигурношћу да тврдим да је процес сазревања мог и мојих вршњака у том врло осетљивом адолесцентном периоду, у току гимназијских дана био добро подржаван и да се одвијао у добром друштву, окружењу.

Проф. др Александар Милојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.