E, Miloje, Miloje… (7)

Ja sam Miloje Milekić – Žuća, učenik Gimnazije 1961-65.

Posle osnovne škole izgubio sam jednu godinu u tehničkoj školi u Beogradu iz raznih razloga. Posle tužnih godinu dana provedenih u toj mračnoj školi, povratak u rodni grad i dolazak u palanačku Gimnaziju doživeo sam kao oslobođenje i radost, a sada i kao prosvetljenje. Nisam bio odličan učenik, ali sam dobro pratio nastavu, učio od profesora, voleo i družio se i, odrastao.

Bilo je profesora, koji su svojom ličnošću i stručnošću, radom i posvećenjem svom pozivu, postali prave i velike, ali još uvek nepromovisane legende naše gimnazije. Uz veliko poštovanje prema svim svojim profesorima, ja sam ovde izdvojio nekoliko meni najdražih o kojima ću nešto reći s poštovanjem, s ljubavlju i zahvalnošću.

Vojislav – Voja Babić je bio profesor francuskog jezika. Obožavao je francuski jezik, smatrao ga svojim drugim maternjim jezikom, a Francusku svojom drugom otadžbinom. Voleo je Pariz, za koji je često govorio da je:La ville lumier et le serveau de la Frans.(Grad svetlosti i srce Francuske.) Kada je dolazio na čas pozdraljao nas je sa:

– Bonjour me les enfans! (Dobar dan moja deco!), a mi smo odgovarali:

– Bonjour notre profeseur! (Dobar dan naš profesore!)

Pre no što stigne do katedre setio bi se nečeg interesantnog, stavio bi dnevnik na klupu i pričao nam o tome, na to bi se nadovezalo još nešto, pa još nešto; pričao je o Parizu, o vremenu kada je bio mlad i lep i čas bi brzo proleteo. Dok je zvonilo za kraj časa na brzinu je stojeći pored katedre, zapisivao čas i rekao šta u udžbeniku da pročitamo kod kuće. Francuski nam je predavao fakultativno – bez ocenjivanja.

Često nam je sa velikim žarom pevao Marseljezu, francusku himnu. Hvalio je lepotu francuskog jezika upoređujući ga sa ostalim jezicima. Prvo je imitirao italijanski izgovarajući jako i otegnuto: mangare, macarone, cantare, volare -želeći da ga prikaže neozbiljnim. Onda bi u stavu mirno odrecitovao prvu strofu nežne pesme Hajnriha Hajnea – Lorelay – Ich njeiss nicht, njas soll es bedeute, /Dass ich so traurig bin; /Ein Märchen aus alten Zeiten,/Dass kommt mir nicht aus dem Sinn. Govorio je glasom kao kada je Hitler držao svoje govore, želeći da pokaže strogoću i nemuzikalnost nemačkog jezika. Engleski je imitirao kao da ima vruć krompir u ustima. A onda bi umilnim glasom odrecitovao nekoliko ljubavnih stihova na francuskom, hvaleći ga kao najmuzikalniji i najnežniji jezik, i govorio da je to jezik umetnosti, kulture i diplomatije.

Bio je omanjeg rasta, temperamentan, vedre i vesele prirode, sa talentom velikog oratora. Smejao se glasno, od srca, dečje iskreno i sa onim njegovim čuvenim – o la, la!

Na proslavi jedne mature, na početku svečane večere novopečenim maturantima je održao nadahnut govor, koji je završio svojom čuvenom pričom – o Sreći.

Sreću je predstavio lepom devojkom, koja jaše belog konja, dok se njena duga kosa vijori na vetru. Devojku je jurio mladić želeći da je stigne, a ona je bežala, bežala… U jednom momentu mladić ju je sustigao, ali mu je u ruci ostao samo mali pramen njene plamene kose!

Usledio je jak aplauz i profesor je seo zadovoljan zbog svog uspešnog nastupa. Do njega je sedeo, mlad profesor književnosti Zoran Milojković, čestitao je profesoru Voji i upitao ga kako tako lepo zna da priča. Profesor Voja, prihvativši svoju čašu, nehajno mu reče:

– Kako ne bih lepo pričao, kada to isto pričam 35 godina, dragi moj kolega!

Milutin Srećković – Srećko je bio profesor književnosti. Ceo svoj radni vek je proveo u prosveti Palanke. U Osnovnoj školi „Heroj Ivan Muker“ predavao mi je nemački jezik, a kao momak stanovao je u mom komšiluku kod Ruže Tasine, Mađarice, druga kuća na kraju Jeftićeve ulice, do pruge, s desne strane. Imao je ogromno znanje iz svih oblasti nauke, umetnosti i života. Imao je lep, jak muški glas, srdačan osmeh, ali i svoje čvrste, jake i jasne stavove. Jednom, kada je trebalo, a bilo opasno, odlučno je odgovorio nekima:

– Vi Milutina možete da slomijete, ali nikada da ga savijete!

Imao je neobičan kraći kružni pokret desnom rukom u smeru kazaljke na satu, kojim je potvrđivao ono što govori. Kada bismo ga nečim razljutili, opet bi učinio taj pokret i jakim dubokim glasom izveo: BBBBBB… od koga su mu treperile obe usne, čime je hteo da nas zaplaši, a mi smo znali da je dobra i široka duša.

Bio je godinu dana upravnik našeg Pozorišta i prvi predsednik gimnazijskog KUD-a. Organizovao je naše priredbe u gradu, po selima naše opštine i gimnazijama u Mladenovcu, Aranđelovcu, Kumanovu.

U IV razredu na prvom času književnosti u septembru 1964., profesor Srećko nam je govorio kako treba i moramo više da učimo i onda jakim, skoro pretećim glasom dodao:

– Učite, jer ću vas JAčekati u junu na maturi, kao ogroman breg i samo jake bujice mogu da me pređu!

Pažljivo i uplašeno smo ga slušali, a ja sam tiho ali dovoljno glasno da svi čuju, rekao:

– Tiha voda breg roni! – Nastao je prigušen smeh. Profesor je takođe čuo, zastao, ozbiljno me pogledao, osmehnuo se i sam, i rekao:

– E, Miloje, Miloje!

Posle završene Gimnazije bila mi je čast da budem u društvu sa profesorom Srećkom, kako su ga svi zvali po nadimku od njegovog prezimena. Sretali smo se više puta u kafani, kada je bio penzioner i uvek sam se njime oduševljavao, jer sam uvek imao nešto lepo i pametno od njega da naučim. Profesorove dve ćerke Jelenka i Dubravka, bile su moje učenice u osnovnoj školi „Olga Milošević“, a Dubravka i u muzičkoj školi.

Tomislav – Toma Bogosavljević – profesor geografije. Predavao mi je u Osnovnoj školi „HIM“ i u Gimnaziji, pa se tako znamo celog života.

Uvek je bio lepo obučen i doteran. Veliki je poznavalac mnogih oblasti znanja, inteligentan i duhovit. Kada bi nam kao učenicima, a i kasnije, ispričao nešto smešno i dok smo se mi smejali, on bi načinio neobičan izraz lica sa malo zaleđenim poluosmehom, kao da nije ispričao ništa tako smešno, ali videlo se da je uživao u tome. Primetio sam tu neobičnost, koja me i sad oduševljava.

U osnovnoj školi je jednom učeniku, koji je počešao svoja leđa o naslon klupe, rekao:

– Šta se češeš k’o krava o šljivu!

I danas, kad se setim toga, slatko se nasmejem.

Na jednom času, u Gimnaziji, profesor Toma nam je govorio kako prosvetni radnici vremenom malo „popuste“.

– Sve što je zategnuto – digao jeobe ruke kao da nešto zateže, pogledao nas značajno dve-tri sekunde i nastavio – vremenom popusti! Popustila Drinska divizija, a da ne popustimo mi!

Mi smo se svi nasmejali, a on ne – jer je to istina.

Nekom učeniku, koji je zimi na času imao šalče, ili neka učenica lepu maramu oko vrata, profesor Toma bi rekao:

– Skini tu krpu oko vrata! – Onda je objasnio: da ako učenik u učionici ima nešto oko vrata, kad izađe napolje, lakše će da se prehladi!

U palanačkom Pozorištu je gostovao glumac Tihomir Arsić. U okviru svoje monodrame o Titu kontaktirao je sa publikom postavljajući neka pitanja na koja, kako je on posle rekao, nigde niko nije dao tačan odgovor. U određenom momentu je upitao našu publiku:

– Ko je bio 1961. predsednik afričke države Mali?

Rečeno mu je da u prvom redu sedi profesor Toma, on je upitno pogledao u njega i završio sa – Profesore!

Profesor Toma je odmah glasno rekao:

– Modibo Keita!

Usledio je aplauz, a glumac je sišao u gledalište i čestitao profesoru.

Oko 1997-8, sreo sam preko dana profesora Tomu u bašti nekog restorana. Pozdravio sam ga i On me je pozvao za svoj sto. Prišao sam, rukovali smo se i bila mi je čast da budem u Njegovom društvu. Razgovarali smo o životu, o školi i o Gimnaziji. Profesor Toma se i danas seća svih mojih drugova i drugarica iz Gimnazije, ko je gde u učionici sedeo i kako je bio obučen.

Godine 1996. spazio sam na ulici, malo dalje ispred sebe profesora Tomu. Sustigao sam ga da ga pozdravim i rekao sam mu:

– Profesore, pa vi još uvek imate hod kao Džon Vejn!

– Da, ali iz starih dana! reče profesor s osmehom.

Ljubiša Ilić – M a l a g a je godinama uspešno vodio muzičku sekciju u Gimnaziji. Bio je divan i lep čovek. Svirao je gitaru i prelepo pevao. Bujnu talasastu kosu je češljao unazad, ponekad je imao brkove i uvek osmeh na licu. Kada bi se nasmejao, blago bi zažmurio.

Malaga je vodio gimnazijski orkestar, spremao vokalne soliste, duete i držao je mali kurs gitare na koji sam ja išao od septembra 1961. Pozvao sam nekoliko svojih drugova da dođu i uče sviranje na gitari. Došli su, učili smo i vežbali. Muzičke probe su se održavale svakodnevno u suturenskim prostorijama škole, u koje se ulazilo iz dvorišta sa desne strane zgrade, gledano sa ulice.

Kvartet gitara u muzičkoj sekciji je osnovao Malaga i učio nas je da sviramo. U kvartetu su bili: Dragan, Vladeta Đokić, Slobodan Todorović i ja. Svirali smo dalmatinske pesme. Prvi nastup nam je bio u pozorištu na školskoj priredbi za Dan škole. Imali smo malu tremu, a dobili smo veliki aplauz.

Malaga je završio našu Gimnaziju. Kada bi mu se nešto svidelo, govorio je – Malaga, Malaga! Tom rečju je odavao priznanje i iskazivao svoje divljenje prema nečemu ili prema nekome. Ta melodična reč, koja je ime španskog crnog vina iz istoimene španske pokrajine, postala je njegov nadimak, po kome su ga znali svi u gradu, a i u celoj Srbiji. Za nas je reč Malaga bio njegov nadimak, ali i simbol za muziku.

Gimnazijski orkestar Kvartet – Kvintet Palančana

U II razredu gimnazije 1962. osnovao sam orkestar sa svojim drugovima i prešao sam na harmoniku. Prva pesma, koju smo svirali i koja je orkestarski zazvučala bila je Biljana platno beleše – u zabavnom stilu. Nazvali smo se Kvartet Palančana: Nikola, Slobodan, Pavle i ja.

U III razredu nam se pridružio Ljubomir Jovićević – Cole na kontrabasu i postali smo – Kvintet Palančana. Vežbali smo svakodnevno od 17 sati u muzičkoj sekciji. Za vreme redovne nastave, na velikom odmoru, celo naše odeljenje bi došlo u prostorije muzičke sekcije i malo smo svirali i igrali. Vežbali smo i nedeljom pre podne, a Malaga nas je redovno obilazio sa svojim malim sinom Draganom.

Kvintet Palančana 1963.

Pavle Vesić gitara, Miloje Milekić harmonika, Nikola Jovanović truba, Slobodan Todorović bubnjevi, Ljubomir Jovićević kontrabas.

Na betonskoj ploči svlačionce u dvorištu Gimnazije.

Igranke u Gimnaziji

Prvu igranku smo svirali sa osam pesama u sali Gimnazije 1963. Jednu pesmu odsviramo 3-4 puta, zatim minut pauze – poluvreme, a parovi ostaju na podijumu za igru. Zatim, ponovimo istu pesmu, posle koje parovi idu na svoja mesta, a uz novu pesmu se biraju novi parovi. Odsviramo svih osam pesama i pauza od 20 minuta, pa sve to ponovimo 3-4 puta i za tri sata, igranka je bila gotova, i svi zadovoljni.

U III i IV razredu svake nedelje smo svirali igranke u sali Gimnazije i u velikoj sali ili u bašti Doma JNA. U Gimnaziji smo svirali i na košarkaškom igralištu u dvorištu. Postavljali smo instrumente sa skromnim ozvučenjem i malom rasvetom na krovu svlačionice, da nas publika bolje vidi i čuje. Imali smo svoju uniformu – crne pantalone, bela košulja sa crvenom pertla – kravatom i zeleni prsluk na zakopčavanje, od valjane vune, opšiven trakom od crnog skaja. Neke pesme smo pevali svi zajedno u dva glasa, a popularna pesma je bila Tvist hula, na havajskom jeziku. Tokom večeri posle tuša najavili bismo:

– Ovaj ples drugarice biraju!

Tad se videlo ko je kome simpatičan, drag i koji se vole.

Omladinski rođendani gimnazijalaca

Postali smo dobar orkestar i prihvatili smo ponudu Omladinske organizacije naše škole, da sviramo Omladinske rođendane. Napravljen je oblik i sadržaj tihOmladinskih rođendana, koji su se jednom mesečno održavali u Domu JNA, u novoj, velikoj i lepoj zgradi. Slavljenici su bili svi omladinci i omladinke iz gimnazije, koji su rođeni tog meseca. Omladinski rođendani su postali, za nas mlade ljude, jedna značajna kulturno – zabavna manifestacija, koju smo s radošću očekivali.

Uveče, u 19 časova, u velikoj sali Doma JNA započinjali smo program instrumentalnim kompozicijama. Onda je počinjao zvanični deo proslave u kome je organizator te manifestacije predsednik Omladine drug Nikola Vladisavljević sa voditeljkom, nekom lepom omladinkom, pozdravio prisutne, čestitao slavljenicima rođendan i polako čitao spisak slavljenika uz skandiranje prisutnih posle svakog pročitanog imena. Posle toga je bila koncert – igranka sa vokalnim solistima iz naše muzičke sekcije. Omladinski rođendani su trajali oko godinu dana. Na poslednjem Omladinskom rođendanu u znak zahvalnosti dobili smo od organizatora po jedno penkalo na poklon i bili smo zbog toga presrećni.

Poslužitelji

U svakoj školi su prisutni i dobri, neprimetni ljudi, bez kojih škola ne može da funkcioniše. To je pomoćno osoblje – poslužitelji. U moje vreme u Gimnaziji su to bili: Vlasta, Kolarević, tetka Milka, tetka Perka…

Proslava 40 godina mature

Moja generacija je imala proslavu 40 godina mature 4. juna 2005. Dok sam odlazio na proslavu imao sam malu tremu, da li će da me prepoznaju, da li ću ja sve da prepoznam itd. Okupilo se nas četrdesetšestoro iz tri odeljenja IV razreda 1964/65. Od profesora je bio samo uvaženi profesor Toma Bogosavljević. Bio mi je uzbudljiv susret sa drugovima i drugaricama, koje nisam video po 10, 15, 20 i više godina. Zdravili smo se izuzetno srdačno. Neke nisam odmah prepoznao, ali po osmehu i glasu brzo sam se setio ko je ko. Nije bilo pojedinačnog predstavljanja kao ranijih godina. Organizator ove proslave mature bila je Galina Bukumirić (devojačko Butovska), koja je svakom od nas dala spisak svih nas sa telefonskim brojevima da bismo kaontaktirali međusobno. Pili smo kafu i sok,a atmosfera je bila prijatnija nego ranijih godina. Imao sam utisak kao da se posle više vremena sastala jedna velika familija. Kontakti su odmah uspostavljeni i bilo je kao nekad na velikom odmoru! „Devojčice“ su bile nasmejane i lepe, iako sa po nekim kilogramom viška, „dečaci“ sa sedom i nešto proređenom kosom.

Aktuelni direktor Gimnazije, profesor Dragoljub Đorđević, nas je pozdravio lepim govorom u kome nam je predstavio sadašnju Gimnaziju i poželeo nam da slavimo još mnogo matura. Dobili smo po knjigu „Izveštaj Gimnazije 1999-2004“ i slikali smo se ispred naše Gimnazije.

Miloje B. Milekić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *