Stroga selekcija (6)

Gimnaziju u Smederevskoj Palanci pohađao sam u periodu 1955-1959. godine. Postojali su udžbenici za sve strane jezike kao i starija izdanja gramatike srpskog jezika i teorije književnosti. Međutim, istorija, filozofija pa čak i fizika učile su se iz beležaka, što je bio veliki nedostatak nastave.

Predavači su bili profesori, nijedan nije bio nastavnik. Skoro svi su bili impozantne, dostojanstvene i ugledne ličnosti u očima đaka i građana, naročito oni iz starijih generacija, od kojih neki više nisu živi.

Ocenjivanje učenika u većini slučajeva bilo je realno. Odgovaralo se za ocenu dva puta u toku polugodišta. Malo profesora imalo je moderniji pristup ocenjivanju, tako da se nikada nije prozivalo za ocenu, već se propitivanje vršilo skoro svakog časa.

Disciplinu su uglavnom kršili pušači, jer je pušenje bilo zabranjeno na javnim mestima kao i u školskom dvorištu.

Društveni život, satkan od niza aktivnosti, bio je vrlo bogat i sadržajan. Otuda, osećaj usamljenosti, poznat u ambijentu velikih gradova, nije bio tipičan za omladinu palanačkih srednjih škola.

Svake večeri se izlazilo na korzo, gde se odvijao defile đaka. U to vreme, sem Gimnazije, postojala je Učiteljsko-domaćička ženska škola internatskog tipa, kao i Industrijska škola. Skoro svake subote, u Gimnaziji ili pomenutim školama priređivale su se igranke uz muziku za igru, koju su izvodili poznati omladinski sastavi.

Povremeno su se događale književne večeri uz učešće gimnazijskih i drugih lokalnih književnika i pesnika.

Bila su česta sportska i šahovska takmičenja, na kojima smo se nadmetali sa učenicima iz drugih gradova.

Na kraju školske godine, izvodila se spektakularna priredba, uz zapaženo učešće recitatorske, dramske, muzičke, folklorne i drugih sekcija. Sa ovom priredbom se, s velikim uspehom, gostovalo širom Srbije.

Sećam se jednodnevnih izleta u Beograd, da bi se prisustvovalo nekoj pozorišnoj predstavi ili videla značajnija fudbalska utakmica.

U poslednjoj godini Gimnazije, obavljala se ekskurzija, npr. do Opatije, Bleda i Ljubljane. Višednevni susreti sa učenicima drugih škola, iz drugih gradova, ostaju u najlepšoj uspomeni.

Program gimnazijske nastave krajem pedesetih godina bio je toliko obiman i ozbiljan, da je za gimnazijalce predstavljao intenzivan psihofizički napor. Neuspešnim pismenim ispitom iz srpskohrvatskog jezika na velikoj maturi, gubila se godina, bez obzira na uspeh u razredu, što se ponekad dešavalo i vrlo dobrim učenicima. Međutim, sticao se širok spektar obrazovanja, podsticale su se sposobnosti.

Ovakvim programom vršena je stroga selekcija, tako da su formirani učenici superiorniji u odnosu na one iz srednjih stručnih škola.

Za profesionalno opredeljenje i karijeru u struci, gimnazijski pečat, kao obeležje ličnosti predstavljao je garanciju kvaliteta.

ANEGDOTA:

S proleća 1959. godine, na času hemije kod profesora Velizara Mihajlovića, Momir-Mele Pavlićević i Radoslav-Lola Babić sedeli su u prvoj klupi. Ođednom, Pavlićević je počeo nekontrolisano da zeva.

Zaprepašćeni profesor je uzviknuo:

-Pavlićeviću, na šta to liči, ima li ovde nekog reda!

-Ima, sada će Babić da zeva!

Radoslav Babić