Intervju sa povodom – glumac Miša Bajkić zablistao u Trebinju: HVALA PUBLICI

Misa Bajkic-Hvala svima koji su dolazili na predstave u kojima sam igrao, što su me pratili svih ovih godina, na mom razvojnom putu, da tako kažem…, neću odustati, boriću se i dalje koliko god mogu, ali snaga izdaje – kaže jedan od najvećih glumaca palanačkih „dasaka koje život znače“

 

Poznati glumac Gradskog pozorišta, Miša Bajkić, ovoga leta ovenčan je najvećom nagradom koju jedan glumac-amater može da dobije. Na Festivalu festivala u Trebinju, na kome su u takmičarskom programu igrane najbolje predstave iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije, Bajkić je nagrađen za najbolju epizodnu ulogu. O ovoj nagradi, kruni njegove bogate umetničke karijere, o rediteljima, glumcima i pozorištu, razgovarali smo jednog kišnog dana, pod tremom Pozorišnog kluba.

Palanačke: Nagrada u Trebinju je posebno značajno priznanje.

M. Bajkić: Ovo je najveći uspeh u mom životnom opusu. Izuzetno sam zadovoljan što sam ovo priznanje dobio.

Palanačke: Nagradu si dobio za ulogu Kolje u predstavi „Tetovirane duše“ Gorana Stefanovskog, u režiju Fuada Tabučića. U obrazloženju se ističe da si ovu ulogu odigrao suptilno i sa merom. I mnogi drugi reditelji su isticali da je mera Tvoje osnovno scensko oružje.

M. Bajkić: Ja ne mogu da govorim o tome. Ja ne mogu da sudim o sebi, i kažem „to je to“. Na osnovu mišljenja gledalaca koji su pratili moju glumačku karijeru, koja traje više od četrdeset godina –  to što ja radim na sceni pleni, prelazi rampu. Posebno su hvalili moj scenski pokret i boju glasa. Zahvljujući tome, gledaoci su uspevali da se sažive sa likom koji ja interpretiram. Barem su tako meni govorili. Verovatno je da sam glumio sa nekom, kako ti kažeš – merom. Kada sam bio mlad glumac, bio sam malo napadan, malo agresivan. Međutim, sa godinama čovek se nauči i drugim stvarima, pa zato može da pronađe neku meru.

Palanačke: Iako najznačajnija, nagrada u Trebinju nije Tvoja jedina nagrada. Da pomenemo još neke, makar one najznačajnije.

M. Bajkić: Bilo je tu nagrada na Republičkom festivalu u Kuli, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, neke specijalne nagrade u Kuli, recimo ona za scenski govor. Bilo je još toga…

Palanačke: A koliko si uloga odigrao do sada?

M. Bajkić: Ukoliko me sećanje dobro služi, odigrao sam 84 premijere. Mislim da je to impozantan broj.

Palanačke: Bilo je tu različitih uloga, od vodvilja, preko komedije, do naglašeno dramskih uloga.

M. Bajkić: Da. I iz svakog od tih „žanrova“ imam po neku nagradu. Tako da mogu da kažem da sam svestran glumac.

Palanačke: Radio si sa brojnim profesionalnim rediteljima. Koga bi izdvojio?

2M. Bajkić: Bilo je više reditelja koji su obeležili moju karijeru. Ipak, mislim da je najveći pečat ostavio Jovan Bulajić. On je jedna od najbitnijih ličnosti koje su se pojavile u pozorišnom životu našeg grada. On je u našem pozorištu režirao nekih 10 ili 11 predstava. To je bila prava škola glume za mene, jer sam se trudio da „ukradem“ sve što je u tom momentu bilo moguće. On mi je dao mogućnost da se iskažem, i ja sam u tome, na neki način uspeo. Sećam se dugih razgovora sa Bulajićem. Naravno, bilo je tu i drugih reditelja od kojih sam učio, poput Velje Mitrovića, Petra Govedarovića, Zlatana Dorića…

Palanačke: Koliko je meni poznato, mnogi profesionalni glumci, a bilo je tu i zvučnih imena, čudili su se što do sada nisi napravio profesionalnu glumačku karijeru.

M. Bajkić: Samo u nekim internim krugovima pričam o tome. Tačno je, bilo je profesionalnih glumaca koji su me zvali da igram sa njima, ali ne bih o tome. To je neka satisfakcija, za veliki rad i trud koji sam uložio. Ali, ako bih o tome pričao, bojim se da bi me pogrešno razumeli.

Palanačke: Osim uloga u pozorištu, imao si i samostalne projekte. Pomenimo samo Tvoju najpoznatiju monodramu „Stanoje Glavaš“, u režiji Miomira Jelića, a prema tekstu Ljubivoja Miljkovića.

M. Bajkić: Taj Ljubin tekst je neko vreme stajao u fioci, i onda su mi organizatori Glavaševih dana, verovatno na Ljubin predlog, predložili da napravim monodramu. Mnoge su teškoće pratile taj projekat, ali na kraju je sve ipak lepo upakovano. Tu sam monodramu odigrao preko 80 puta, pred velikim ili malim auditorijumom, u skraćenoj ili integralnoj verziji, i uvek sam nailazio na topao prijem publike.

Palanačke: Pitanje za kraj. Da li je teško biti veliki glumac u malom gradu?

M. Bajkić: Sve zavisi kako te prihvate. Ja sam zadovoljan kako me je grad prihvatio, a posebnu zahvalnost dugujem publici. Hvala svima koji su dolazili na predstave u kojima sam igrao, što su me pratili svih ovih godina, na mom razvojnom putu, da tako kažem…, neću odustati, boriću se i dalje koliko god mogu, ali snaga izdaje. Citiraću na kraju reči Pere Todorovića, koji je rekao „u svom životu nisam gazio ni po cveću, ni po tepihu, podnosio sam ga krajnje stoički, sve dok me život nije slomio, život ili nepravda koju su mi drugi naneli“.

 

V.Đ.

Veliki skromni majstor Ljuba Mirčevski

 

Iako nije glumac (na sceni se pojavio tek nekoliko puta), Ljuba Mirčevski je, svakako, doajen palanačkog pozorišta. Poznat kao majstor brojnih zanata, Mirčevski je uradio scenografije za sve predstave Gradskog pozorišta proizvedene poslednje tri decenije. Mnogi su se divili njegovom umeću, i publika, i reditelji. Polazilo mu je za rukom da za samo jednu noć napravi komplikovan scenski dekor, da osmisli funkcionalnu i lako prenosivu scenografiju, da istovremeno bude i majstor i umetnik.

Posle mnogo godina rada, Mirčevski je dobio najveću nagradu za scenografiju u području amaterskog pozorišta, takođe u Trebinju.

Pokušavali smo, svojski, da Mirčevskog ubedimo da govori za naše novine. Bezuspešno. Rekao je da najpre želi da pročita intervju sa Mišom Bajkićem, a mi se nadamo da će održati reč.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *