Pismo uredništvu: BESPOTREBNA ŠETNjA BOLESNE ŽENE U PALANAČKOJ BOLNICI

aaŠesnaestog  oktobra ove godine doveo sam u bolnicu „Stefan Visoki“ svoju bolesnu suprugu. Javili smo se dr Pekiću. On je kazao da mora da je ostavi u Bolnici jer je neophodna operacija. Dogovoreno je da se javimo 19. oktobra. Tog dana smo se javili na Odeljenje hirurgije. Obavešteni smo da je dr Pekić na bolovanju. Primio nas je vrlo ljubazno hirurg dr Periša Jovanović, koji je bio dežurni. Tražio je od medicinske sestre da vidi ima li slobodan krevet za moju suprugu u sobi 8 ili 9. Sestre su proverile i obavestile dr Perišu da ima mesta samo u „desetki“. On je bio mišljenja da ta soba ne odgovara zdravstvenom stanju moje supruge i da će joj se još više pogoršati. Posle toga mi je rekao da suprugu dovedem 22. oktobra ujutru. Postupio sam kako je kazao i sa suprugom i našom ćerkom došao u Bolnicu, računajući da će ostati na lečenju.

Umesto da se to reši kako treba, jer bolest moje žene ne trpi duže odlaganje, ušao sam u hiruršku ambulantu, gde sam se sreo sa dve vrlo neljubazne medicinske sestre. One su mi rekle da se moram vratiti u Azanju da uzmem uput lekara. Na to sam kazao da mi već imamo uput koji važi šest meseci, ali to nije vredelo. Sestre mi čak nisu ni dale da se sretnem s lekarom hirurgom.

Marija Bradilović se nije obazirala na zdravstveno stanje moje žene već je strogo kazala: „Dr Pekić je na bolovanju, dr Jovanović ne radi, idite u Azanju po novi uput“.

Rekao sam da operaciju mogu da izvedu i drugi lekari sa Odeljenja hirurgije, ali ona je čak izbacila moju ćerku iz ordinacije. Uzeo sam ženinu zdravstvenu knjižicu i ušao u ordinaciju. „Izvolte, gospodine, recite šta hoćete?“ – upitala me nekako ljutito. Upitao sam je zašto nema mesta na Odeljenju za moju suprugu? „Mi smo završili. Izađite napolje i nemojte da me ometate“ – odbrusila mi je i dobacila knjižicu.

Mislio sam da neće sa mnom da razgovara zato što sam Rom. Nisam odmakao ni pet metara od ordinacije, izašla je u hodnik i kazala da o svemu treba da se dogovorim s doktorom. „Načelnik  dr Radosavljević je na odeljenju pa se s njim dogovorite“. Otišli smo na sprat, jer se dr Radosavljević nalazio u operacionoj sali.

Pre toga bio sam i kod direktora Bolnice, dr Gorana Bogdanovića. I on mi je kazao da treba da se dogovorim s načelnikom hirurgije dr Radosavljevićem. Poslušao sam ga i otišao kod dr Radosavljevića koga je sestra već obavestila da moja žena treba da leži na hirurgiji, gde je čeka operacija. Kad je doktor čuo da sam bio kod direktora, kazao je: „Za nju mesta nema, nek ide ponovo kod direktora pa ako on hoće da je primi nek tako i bude“.

Tako su me bespotrebno šetali da sam pomislio da traže nešto od mene, ili neće da postupe kako treba samo zato što sam Rom. Morao sam opet kod direktora dr Gorana Bogdanovića. Ulazeći u svoju kancelariju upitao me: „Jel mene čekate?“ Pozvao me da uđem u kancelariju i upitao šta je bilo i zašto me nije primio načelnik Odeljenja dr Radosavljević? Umesto odgovora pružio sam mu dokumentaciju. „Ovo je sve u redu“ – kazao je. Onda sam ga upitao da li je validno ono što su rekli dr Pekić i dr Jovanović. „Za ovo se pita načelnik Odeljenja hirurgije“ – odgovorio je. Direktore, moja žena ima svu potrebnu dokumentaciju i mesta u Bolnici ima. „Kako si ti video da ima mesta?“ – upitao me. Rekao sam da imam četvore oči: dva u glavi i naočare. Savio je glavu na šta sam ga otvoreno pitao: Da li vi nećete da je primite što je Romkinja ili treba keš? Video je da sa mnom nema šale i istog trenutka je nazvao pravnika Bolnice. „Preuzmi ovog čoveka, neka napiše šta ima pa mi to donesite“ – zapovedio  je. Otišao sam u pravnu službu i rekao da sam predsednik Okružnog odbora Romske partije za Podunavsko-braničevski okrug. Posle toga smo pisali prijavu protiv načelnika Odeljenja hirurgije, dr Radosavljevića i medicinske sestre Marije Bradilović, koja me je izbacila iz ordinacije. Posle 15-20 minuta zazvonio je telefon kod pravnika. „Nemojte da pišete prijavu, nema potrebe, rešen je problem“– rekao je pravnik.

Smatram da je neko u međuvremenu rekao direktoru da sam predsednik Romske partije te da je zato našao bolnički krevet za moju suprugu. Ne interesuje me iz koje je partije dr Bogdanović, ni dr Radosavljević.

Moja prijava je ipak otkucana, a žena čije ime ne znam, dala mi je dva primerka. Kazao sam joj da meni treba 3-4 primerka na šta me upitala – zašto. Rekao sam joj da po primerak moram dati direktoru Bolnice dr Bogdanoviću, ministru zdravlja, zaštitniku građana Saši Jankoviću i Romskom nacionalnom savetu. Rekla mi je da mi može dati samo dva primerka. Uzeo sam otkucanu prijavu i zahtevao da je zavedu i udare pečat. Ona nije htela to da uradi, ali je pravnik rekao: „Slobodno zavedi i stavi pečat“ – kazao joj je.

Gospodo, kako vi mislite da vodite ovaj narod i državu? Sa mitom i korupcijom? To tako ne ide. Ako sam Rom, pa i ja sam čovek. I meni pripadaju sva prava kao i većinskom narodu u Srbiji. Razmislite šta je važnije: vaša lekarska sujeta, ili da nekome spasete život. Ja ću podneti i krivičnu prijavu protiv Bolnice, jer su načelnik Odeljenja i medicinska sestra pokazali svu neprofesionalnost. Apelujem  na Ministarstvo zdravlja, pa i na samog premijera Aleksandra Vučića, da se pozabave ovim slučajem. Stanje u ovoj Bolnici nije dobro.

 

Milan Janković – Ranče, Azanja

(autor pisma je predsednik Okružnog odbora Romske partije za Podunavsko-braničevski okrug)

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *