Pola veka od osnivanja Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci: BITNA TAČKA IDENTITETA
-Muzej je medij koji grad preobražava i koji taj identitet čini živim – istakao je u pozdravnoj reči direktor Stevan Martinović
Otvaranjem izložbe „Čuvari vatre“ i prigodnim govorima obeleženo je 50 godina od osnivanja Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci. Zahvaljujući onima koji su došli da svojim prisustvom uveličaju ovu svečanost, direktor Stevan Martinović je podsetio na reči jednog velikog latinomeričkog pisca koji na pitanje šta smatra najvećim problemom Južne Amerike, on nije govorio ni o ekonomskim i socijalnim problemima niti o rasnim podelama, već je podvukao da je najveći problem pitanje identiteta. To pitanje u ovom veku, tiče se svih, i ne samo ljudi i naroda, već i regija, gradova pa i samih pojedinaca.
-To je večito pitanje: ko sam ja? – dodao je Martinović.- U traženju odgovora na to pitanje, nekako se uvek vraćamo u nazad, u neku prošlost. Postoji još jedna druga vertikala traženja odgovora na pitanje: ko sam ja, a to je – ja sam ono u šta verujem. Tako se pitanje sećanja može odnositi na prošlost, ali i na budućnost, kao i pitanje identiteta. Muzeji nisu institucije, koje prave neku genezu prošlosti, poentirajući neke bitne tačke u prošlosti, već bi to trebalo da budu i institucije koje pripremaju određenu lokalnu zajednicu i narod za neke buduće događaje. U ovo vreme tranzicije, takođe verujemo da su muzeji ti koji treba da nam daju odgovore na pitanje: ko smo bili, ko smo danas i šta ćemo i kakvi ćemo biti sutra.
Martinović je podsetio da je Narodni muzej u Smederevskoj Palanci, uz još po koju ustanovu kulture i spomenik kulture, jedna od najbitnijih tačaka identiteta Smederevske Palanke. I ne samo to. Muzej je,takođe, medij koji grad preobražava, koji taj identitet čini živim i to je ono što je veoma važno kad je reč o toj ustanovi kulture. Direktor je izrazio nadu da će svi, koje je okupio jubilej muzeja, u njegovu istoriju zakoračiti sa jednim novim iskustvom i mudrošću dobijenu od ljudi koji su ga gradili, te da će vremenom jačati finansijska, moralna i svaka druga podrška kao instituciji od izuzetnog značaja.
U nastavku svečanosti uručene su zahvalnice zaslužnim pojedincima: slikaru Momi Antonoviću, istoričaru umetnosti Dušanu Milovanoviću i funkcioneru Opštinskog odbora SPS Slavoljubu Đuriću, koji se biranim rečima zahvalio kolektivu Narodnog muzeja i darodavcima, izrazivši nadu da će i firme, koje raspolažu slikarskim delima, učiniti lep gest i pokloniti ih ovoj instituciji.
Prisutnima se obratio i autor izložbe, kustos Petar Dekić:
-Izuzetna je čast stajati pred vama u trenutku kada naš muzej obeležava 50 godina postojanja, a iza nas su generacije onih koji su ga stvarali. To su ti čuvari vatre o kojima govorim ovih dana, a potiču od jedne ličnosti Radovana Miloševića. On je usmeravao ovaj muzej i određivao pravce njegovog delovanja. Posle njega došli su i drugi da razvijaju ovaj muzej. Pre svih to je bila Zagorka Mijatović, koja je i gradila istorijsko-umetničku zbirku, potom Vojislav Novaković, čovek koji je bio živa granica za ono o čemu večeras pričamo, a to je upravo granica između muzeja i javnosti, između publike i novinara, javnosti i svih nas. Tu je i Milovan Mihajlović, višegodišnji direktor, i naš dragi kolega, koji je večeras s nama, Ratko Katunar, koji je 40 godina uložio u sređivanje našeg nasledstva. To su ti čuvari vatre iz Kuće. Na nama koji smo danas tu je da nastavimo njihovim smerom i da učinimo kolikogod je moguće da to unapredimo. Među nama su i drugi čuvari vatre, a to ste upravo vi i ova izložba je posvećena najpre vama, jer muzej postoji samo zbog svoje publike.
Izložbu „Čuvari vatre“ otvorio je prof. dr Dragan Bulatović, rekavši da je time vrlo počastvova uz naglasak da je jubilej vrlo veliki.
– Papirni muzej je srećno izabrana slika našeg doživljaja te ozbiljne institucije, koja uvek vonja na starost – kazao je prof. dr Bulatović.- Kad pratimo naglasak autora ovog podsećanja na ovoj izložbi, da muzeja i nema bez publike, onda moramo reći da je i opravdano njegovo zanosno muzejsko uživljavanje zapisa po entuzijazmu, ne samo stvaralaca, nego i korisnika muzeja koji sigurno ne bi živeo da nije bilo publike. Autor Petar Dekić je potvrdu ove tvrdnje nalazio ne u statistikama, već u mediju koji je u najboljem duhu Makluanskog globalnog sela, pokazivao kako se muzej ogleda u svakodnevnom životu. Na ovoj izložbi se slikovito uspostavlja istinitost savremene uzrečice „ako nešto nije bilo na fejsu, nije se ni dogodilo.“ Kolega Dekić svoju istoriografsku analizu poluvekovnog učešća muzeja u svakodnevnom životu Smederevske Palanke usmerava na štampane medije, fotografije, potencirajući informativnu krhkost efemernih vesti, ali i aludirajući na čitalačku sklonost ka učitavanju, zamišljanju, ulepšavanju ili zagrđivanju stvarnosti, koja se posredstvom novina priziva.
Veliki jubilej, bez sumnje, obeležen je na način kakav i dolikuje poluvekovnom razvoju i trajanju.
D. Janojlić