Višegodišnja saradnja vodičke škole i Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici: NOVI PROZOR NA ZAJEDNIČKOJ KUĆI

IMG_1927-Prve kontakte uspostavio, i saradnju sve ove godine negovao i produbljivao, učitelj Milan Todorović

 

Saradnja vodičkih osnovaca i njihovih učitelja sa Dečjim selom u Sremskoj Kamenici prerasla je u iskreno i trajno prijateljstvo. Uzajamne posete i druženje traju već godinama zahvaljujući agilnom prosvetaru Milanu Todoroviću. On je svojevremeno i udario temelj ovom druželjublju, a sve je počelo njegovom davnom i sasvim slučajnom posetom štićenicima i njihovim vaspitačima u pomenutoj ustanovi. Bilo je to u vreme kad je radio u Osnovnoj Školi „Brana Jevtić“ u Kusatku, odnosno za vreme đačke ekskurzije i posete fruškogorskim manastirima i Spomen-kući Čika-Jove Zmaja.

Uvodna priča učitelja Milana teče ovako:

-Ulazeći u Sremsku Kamenicu, ugledao sam tablu na kojoj je pisalo: Dečje selo. Do tada nisam čuo da negde postoji Dečje selo. Kazao sam vozaču da nastavi u smeru te table, da vidimo šta je to Dečje selo. Vozili smo se desnom obalom Dunava i sa desne strane, na brežuljku, opet tabla s natpisom: Dečje selo. Tu je bilo više kuća sa upravnom zgradom. Izašao sam iz autobusa, našao sam tadašnjeg direktora Tadiju Erakovića, porazgovarali smo i već sledeće godine prešao sam na rad u OŠ „Olga Milošević“ i organizovao odlazak u Dečje selo.

IMG_1980Učitelj suznih očiju opisuje jednu dirljivu situaciju:

-Idući ka upravnoj zgradi, ugledao sam dve devojčice, jedna je imala čarapu na desnoj nozi, a druga joj je bila bosa. To me je dirnulo do suza. Tada Dečje selo nije imalo dovoljno sredstava da se podmire sve potrebe te  dece. Ja sam pozvao decu da o Vidovdanu dođu kod nas u Vodice. Bili su nam dragi gosti, ceo dan smo bili zajedno. U Vodice su stigli starim kombijem, a među njima je bio i njihov direktor Tadija, Zdravko Krunić i Vidoje Radunović. Dakle, dva pedagoga i direktor Dečjeg sela. Od tada smo više nego braća, više nego drugari, više nego prijatelji. Sa Tadijom, velikim čovekom, doktorom nauka i dekanom Učiteljskog fakulteta u Somboru, i sada se često i rado čujem.

Saradnja Vodičana i Dečjeg sela traje od 1989. godine i vremenom je izrasla u manifestaciju velikog prijateljstva. Učitelj Milan Todorović se nada da se druženje neće prekidati ni u godinama kad bude otišao u zasluženu penziju. Saradnja se odvija u granicama mogućnostima.

IMG_1978-Štićenici Dečjeg sela sada žive u drugim, daleko boljim uslovima – naglašava učitelj Milan.- Imaju skoro sve što im je potrebno za normalan život, odrastanje i školovanje. Imaju mnoge donatore sa raznih strana, iz Nemačke, Italije, Grčke… Odlaze tamo na letovanje i zimovanje. Društvo ima puno razumevanja za tu decu. Ovih dana, za Svetog Savu, bili su kod nas, učestvovali su u programu, dali  smo im poklon-paketiće i majice na kojima je pisalo: „Sveti Sava 2016. Vodice“. Meni je žao što nisam uspeo da obezbedim još koju majicu za one koji nisu došli kod nas. Majice je dobilo i osmoro vaspitača. Sa njima se čujem svakog drugog-trećeg dana, najčešće sa Zdravkom, Vidojem, Danom…

U maju se kod njih održavaju sportski susreti, a 20. jula je Dan Dečjeg sela kad će ih vodički osnovci i njihovi učitelji sigurno posetiti. Učitelj Milan je uspeo da uspostavi kontakt sa Draganom Torlak iz Pokrajinske vlade koja, preko Crvenog krsta Vojvodine, godinama pomaže Dečje selo.

-Njeno Kulturno-umetničko društvo iz Budisave je gostovalo kod nas, u Vodicama – podseća učitelj Milan.- Tu saradnju smo, preko Dečjeg sela, značajno proširili. Od njih je potekla inicijativa o bratimljenju. Videćemo kako to da izvedemo. Prošle godine je Dečje selo dobilo Povelju za višegodišnju saradnju, koju je uručio direktor Milan Tomić. Sada imamo novog direktora Darka Dimitrijevića, pa se nadam da će se saradnja nastaviti na obostrano zadovoljstvo. Jedne godine smo imali akciju solidarnosti sa Dečjim selom. Sproveli smo je tako što se svaki đak odrekao džeparca pa je tako četrdesetak hiljada dinara otišlo štićenicima Dečjeg sela.

Oni u Dečjem selu ostaju do završetka srednje škole. U Novom Sadu imaju desetak stanova, koje su im poklonili ljudi dobre volje, u kojima borave dok studiraju. Skoro su od Vlade Nemačke kao donaciju dobili dva nova kombi-vozila. Naša Crkva ih takođe pomaže, a svake godine grupa dece odlazi na Svetu Goru.

Koliko je jako i iskreno prijateljstvo Vodičana i Dečjeg sela, možda najbolje govori ovaj momenat. Naime, jedan vodički đak je napisao sastav u kome kaže: „Dragi naši drugari iz Dečjeg sela, možda ćemo se jednog dana sresti na nekom fakultetu, na nekom radnom  mestu, pa će naše druženje prerasti u nešto više…“. Inače, dosta štićenika iz Dečjeg sela je završilo fakultet. Jedna devojka, koja studira muziku u Rusiji, među najboljima je u Evropi.

-Vaspitači su prema njima jako dobri –naglašava učitelj Milan.- Svi oni u sebi nose, pre svega, jaku ličnost… Lepo se osećam u poseti njima, ali osećam i neku tugu u sebi, jer ta deca nemaju roditelje. Imaju dobre uslove za život i školovanje, veliku ljubav vaspitača, ali su ostali bez roditeljske brige. Mnogo njih je u Dečje selo došlo sa ratom zahvaćenih područja. Jedna mala Željka je na zidu sobe  napisala crvenom bojom: „Sarajevo, ljubavi moja“. Zdravko Krunić mi je kazao da to ne sme niko da briše, jer su to njene emocije, njena tuga i muka. Ta devojka je završila fakultet i sad je srećno udata u Novom Sadu. Inače, u ratu je izgubila oba roditelja.

U Dečjem selu zbrinuta su deca bez roditelja, odnosno ona koja  sticajem okolnosti nisu u situaciji da budu kod svoje kuće. Kroz ovu ustanovu prošlo je više od stotinu dečaka i devojčica. Sada ih je sedamdeset dvoje u Sremskoj Kamenici i dvadeset dvoje u stanovima u Novom Sadu među kojima i 16 studenata.

IMG_1942-Dolazimo u Vodice više od dve decenije – podseća Zdravko Krunić, vaspitač u Dečjem selu.- Jedna davna poseta đaka vodičke škole Novom Sadu, Čika-Jovi Zmaju i Petrovaradinu je proizvela našu saradnju. Od tada Milan Todorović, moje koleginice i kolege neguju jedno iskreno prijateljstvo, a ono postoji i između naše dece i vodičkih đaka. Na najsvečaniji dan, na Svetog Savu došli smo u Vodice i čini mi se nema radosnijeg trenutka od ovog ponovnog susreta. Naša deca dolaze tamo gde ih neko zaista želi i s radošću prima. Njima je tako nešto više nego potrebno baš zato što nisu kod svoje kuće.

Na svečanosti u vodičkoj školi oglasio se i direktor Dečjeg sela dr Srđan Egić:

-Dolazimo već 20 godina u Vodice, u područno odeljenje OŠ „Olga Milošević“, dolazimo kod prijatelja, dolazimo što volimo ljubav, što volimo emociju, da osetimo da naša zemlja bez obzira gde živimo, vredi ne samo zbog plodnih ravnica, ne samo zbog reke Jasenice kod koje svaki put kad prođem meni zaigra srce, već zbog toga što je svaki deo ove zemlje podjednako lep. Dolazim  zbog ljudi, kao što je Radoslav Milojičić-Kena, kao što je učitelj Milan Todorović, zbog ljudi kao što su Vodičani. Ja bih voleo kad bih sada sve vas mogao da zagrlim, da vam kažem koliko mi je drago i koliko sam ponosan što ste učinili sve da nastavimo našu saradnju i druženje… Ovo je još jedan prozor na našoj Kući.

D. Janojlić

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *