(Ne)poznata istorija – bitka na Radovanjskoj kosi: ŽESTOK SUDAR SRPSKE I NEMAČKE VOJSKE

Former_Karađorđe_Grave-Milutin Arsić iz Gokčanice detaljno opisao ratni okršaj na Voždovom grobu

 

Bitka na Radovanjskoj kosi nije ušla u istoriju. Nisu je spominjali ni učesnici naučnog skupa „U slavu velikog vožda“. Odlaskom radovanjskog učitelja Miloša Trifunovića, zatvorena je važna stranica srpske povesti. Smrću poslednjih Solunaca isčezle su i priče o hrabrim vojnicima pukovnika Voje Tomića. Za njihove herojske podvige danas ne mare istoričari i istraživači prošlosti ovog dela Šumadije.

A kad bi se bar malo zauzeli, došli bi do saznanja vrednog svakog truda. Radovanjska ili bitka za Voždov grob, vođena je u poznu jesen 1915. godine. Položaj na Radovanjskoj kosi branio je XI pešadijski puk „Karađorđe“. Razvila se ljuta borba sa  XXIV nemačkim pešadijskim pukom. Sveto mesto branjeno je korak po korak. Ginuli su vojnici sa obe strane.

U borbi za Karađorđev grob poginulo je 38 vojnika iz puka Voje Tomića. Nisu uspeli da odole žestokoj vatri i odbrane Voždov hum. Mrtvi su sahranjeni više voždovog prvog groba.  Ostali su da večno čuvaju mrtvu stražu. Njihove grobove posećivao je jedino učitelj Trifunović. Prelivao ih vinom, i po retkim sećanjima Radovanjaca, s njima nešto nemo razgovarao.

Velika i krvava bitka je vremenom zaboravljena, ali uvek pretekne neko ko će da ispriča šta je i kako je bilo. Svojevrsno svedočanstvo o tom istorijskom događaju otkrio je pre nekoliko godina profesor Milija Đorđević iz Smederevske Palanke, koji više nije među živima. U traganju za detaljima bitke na Radovanjskoj kosi, došao je do ratnog dnevnika Milutina Arsića iz Gokčanice. Stari ratnik je bio pisar IV čete, II bataljona, XI pešadijskog puka srpske vojske.

Dnevnik je detaljno vođen od 1. novembra 1914.  pa do 11. maja 1919. godine. Arsić je zapisivao sve važne događaje. Činio je to iz dana u dan. Taj dragoceni materijal se nalazi u porodičnoj arhivi. Čuva ga potomak Miroljub Arsić.

Ratnik iz Gokčanice beleži:

„Desetog oktobra osvanusmo u selu Radovanju koje je, inače, bilo čuveno po tome što je u njemu između 13. i 14. jula 1817. godine (datume je upisivao po starom kalendaru) poginuo vožd srpski Karađorđe, a tu beše suđeno i nama, njegovim saplemenicima, da lijemo krv za slobodu Srbije. Desetog oktobra bili smo potpuno na miru, rovove smo iskopali, hleba smo dovoljno dobili i odmarali smo se čekajući Nemce. Tu smo imali i dosta artiljerije sa velikim kalibrom, tako da smo bili prilično spokojni.“

Ovaj četni pisar dalje zapisuje:

„Osvanu 11. oktobar, izjutra sve beše mirno i tiho, dan vedar a sunce grejaše, čisto se čoveku mililo da živi. I da se bori. Od šest časova naša artiljerija poče da tuče neke šume  severno od Radovanja, gde su primećene jače neprijateljske kolone. Malo zatim pa poče i neprijateljska artiljerija da bije nas, i posle jednog sata, artiljerijska vatra beše dostigla vrhunac. Tuku Nemci iz bezbroj topova, a tuku i naši sa poljacima i haubicama. Beše se stvorio čitav uragan vatre da čovek prosto izludi od eksplozija.“

Arsić u dnevnik unosi i ovo:

imgres„Naša je četa bila posela jednu ivicu na izlasku iz doline koja se pruža kroz Radovanje. Druga i treća četa behu posele kosu koja se od Palanke pruža i završava više Radovanja. A tuda baš najviše padahu granate. Na podne granate počeše da tuku naš III bataljon na samom  vrhu te kose, a do druge i treće čete beše već stigla i pešadija nemačka i otvori se krvava borba. Naša četvrta četa nije nikako mogla pomoći ove dve čete, zato što je imala da brani dolinu, koja vodi kroz selo.“

Stari ratnik u nastavku dnevnika oslikava dramatiku borbe:

„Posle obostrane vatre, i mitraljeske, počeše Nemci u gustim redovima juriš, ali ih naši dočekaše takvom paklenom vatrom, a zatim i bombama da su se morali povući. Sad otpoče opet artiljerija da tuče naše rovove, i pošto su mislili da su dosta postigli bombardovanjem, krenuše se Nemci ponovo na juriš. Ali behu dočekani kao i prvi put, pa ipak ne htedoše odstupiti dok naši ne iskočiše iz rovova i jednim snažnim kontrajurišem odbiše ponovo Nemce, kojom prilikom zarobiše nemačkog vojnika, Prusa, kome na šlemu stajaše natpis: Sa bogom za kralja i otadžbinu.“

Pisar Milutin Arsić ne propušta ni jedan detalj. U dnevnik unosi:

„Mrtvima se ni broja nije znalo. I Nemci osetiše oštre srpske bajonete. Naravno, i mi smo imali gubitke. Poginuo je i jedan potporučnik iz naše čete, koji je tog dana komandovao jednim vodom druge čete. Mnogi se oficiri naši raniše, pa i sam komandant bataljona, major gospodin Dinić, koji je bio baš u stroju s vojnicima. Ali, ipak, pred veče opet moradosmo da odstupimo pod jakom vatrom neprijateljskom.“

Ovaj ratnik ovako opisuje odstupanje:

„Odstupajući od Radovanja, noću između 11. i 12. oktobra, prođosmo kroz varošicu Raču, a sutradan oko šest časova stigosmo u selo Crni Kao. Tu primismo dosta hrane i ručasmo dobro, a onda kretosmo dalje…“

Od bitke na Radovanjskoj kosi proteklo je sto godina. Grobovi vojnika pukovnika  Voje Tomića još ničim nisu obeleženi. Možda će se, ipak, naći neko ko će to  učiniti. Ako ne spomenikom dostojnim njihovoj žrtvi, ono bar skromnom spomen – pločom kod Karađorđevog groba ili u porti crkve Zahvalnice.

 

Dragoljub Janojlić

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *