Komšija

Ima tome dobrih petnaest, možda i više, godina. Kupio sam televizor. Onaj tanak, za zid.

Bila je neka utakmica, košarka ili fudbal, pa sam pozvao komšiju na sedeljku. Sedimo u velikoj dnevnoj sobi od tridesetak kvadrata, pijemo neko piće i kad je bilo vreme za početak utakmice, uključio sam TV. U momentu kad se pojavila slika komšija podiže ruke da zaštiti oči. Ja, zbunjen, ne znam o čemu se radi. A on u panici, počeo da mi objašnjava da mu je zasmetao veliki ekran na neodgovarajućoj udaljenosti (oko 3,5-4 metra), zabolele ga oči. Usledila je i kritika da mi ne treba toliki ekran u takvoj prostoriji. Reče i da su loši ti tanki televizori i ograničenog roka trajanja. Gledaš neko vreme i on odjednom prestane da radi, a i taj veliki ekran, mnogo je to loše za zdravlje, ponavljao je.

Bio je to, zapravo, jedan od manjih ekrana, tričavih 32 inča. Ali dobro, pomislih. Ne sećam se da li smo, uopšte, i gledali utakmicu ili smo još malo nastavili da ćaskamo i razišli se.

Ali, nije to point priče.

Naime, posle par godina komšija je kupio baš isti televizor, od 32 inča, i stavio ga u svoju malu dnevnu sobu od desetak kvadrata. Pozvao me je da časti zbog noviteta u kući. Sijao je od sreće. Obradovah se i ja, zbog njegove radosti. Zbog veličine prostorije televizor je bio tek oko dva metra udaljen od gledalaca, ali nisam ga pitao da li mu smeta blizina i veličina ekrana. Bilo bi to gubljenje vremena i dobrog raspoloženja.

Drugi put pozovem tog istog komšiju na druženje i piće, da počastim kada sam renovirao kupatilo i zamenio sve od poda do plafona. Baš sve, čak i prekidače za svetlo, bojler i grejalicu. Utikač za mašinu za brijanje. Kupatilo kao iz bajke, tuš kabina, mašine za pranje i sušenje, spušten plafon sa halogenim sijalicama, mali, moderan lavabo, šolja sa keramičkim kazančetom, pločice…  Posle par pića, pripiškilo se komšiji, otišao da obavi nuždu i pogleda kupatilo, vraća se i ja očekujem utiske, a on nezadovoljan, skoro besan, što daska na šolji ne stoji u uspravnom položaju, nego je morao da je pridržava kolenom. Moram to hitno da sredim, reče mi ljutito komšija. Nije progovorio ni reč o izgledu renoviranog kupatila. Posedeo još malo i otišao.

Od tada ne dolazi. Više se i ne družimo. Jedva mi se i javi na ulici.

Uvek je, kao, zagledan na neku drugu stranu.

(Iz neobjavljene knjige ”Priče iz gluvog doba”)