MUČNA I KRATKA PRIČA SA VREDNIJIM UVODOM
Ne znam da li se više iko od Palančana seća vremena kada je zvučni signal u 15 časova označavao prestanak radnog vremena u „Goši“ ili one jutarnje gužve na kapijama fabrike, ali sam skoro siguran da gotovo niko ne zna za podatak, da su čak i Japanci, a nešto kasnije i Južnokorejci, uveli sličan običaj. Da, prepisali su oni nešto i od nas, ma koliko to sumanuto zvučalo. Doduše, nešto su izmenili, jer su kod nas zvučni signali u 6:30 (buđenje), 10 (doručak) i 15 (kraj radnog vremena) u suštini bili imitacija sirene parne lokomotive, koja odavno nije bila u upotrebi, a Japancima i Južnokorejcima se nije taj zvuk uklapao u industrijama koje su u to vreme bile kod njih u vrtoglavoj ekspanziji. U suštini, njima je bio zanimljiv psihološki efekat, jer npr. to jutarnje buđenje sirenom, vremenom se ukleše u svest radnika, pa su se budili i koji minut ranije, a recimo što se tiče sirene koja je označavala kraj radnog vremena, po mnogima je učinkovitija negoli da radnici sve vreme gledaju na sat i opuštaju se na kraju svog radnog dana. Mnogi nisu sat ni nosili na posao.
(Napisano po sećanju i pričama čika Žajka iz Gošinog muzeja. Hvala Bogu, pa se sećam tog divnog čoveka.)
Zanimljivo je ovo, ali kome je to danas bitno, kad se malo ko uopšte i seća tih vremena!?
A seća li se neko priča o platama u to vreme? O sigurnosti? …besplatnom lečenju? Seća li se neko stambenih kredita ili lista za dobijanje stanova?
Većina – ne verujem.
Današnje generacije su uglavnom naslednici, čiji su roditelji odavno isplatili te kredite ili kasnije otkupili stanove po povoljnim uslovima, a verovatno većina tih naslednika danas ima svoje kredite, mada za mnogo manje vredne stvari, kao što su npr. automobili koje viđamo na ulicama ili kućne aparate, a neretko i za letovanja itd.
Današnje generacije, vaspitavane u godinama ratova i po patriJotskim jevanđeljima, uglavnom znaju ono negativno iz socijalizma, a na opaske starijih, da danas ne mogu ni da okreče ono što je izgrađeno nekada, uglavnom reaguju burno i ljute se.
No, gde je pošlo po zlu? Možda se toga neko seća?
Da, ekonomske sankcije; početak ’90-ih.
Tadašnje vlasti su mudro zloupotrebile nostalgiju radnika prema do tad srećnim i bezbrižnim vremenima i sistemskom pljačkom dovele do toga, da su se o radnicima „Goše“ pričali čak i vicevi, tj. da bi isti ti radnici radili bez plate i da bi plaćali čak i ulaznice na kapijama fabrike, samo da ne ostanu bez posla; bez zdravstvenog, penzionog i bez ostalih „sitnica“ u fabrici za koju su bili emotivno vezani. Ako bi me danas neko pitao kako su ti isti ljudi preživeli ’90-e, a i prve godine tranzicije – zaista nemam odgovor. Neki su napustili fabriku i snašli se u drugim firmama; neki su u međuvremenu penzionisani ili skončali razočarani; neki se i dalje patili i dočekali privatizaciju.
Tu i kreće ova kratka priča, jer uvod koji je prethodio zaslužuje više redova.
ŠTA NE UPROPASTI #crvendać ili #dinkićevac, ZAVRŠIĆE #naPRDnjak!
Glavni likovi:
Mlađan Dinkić – ministar u više vlada.
Zorana Mihajlović – #dinkićevac, ministar i u današnjoj vladi.
Dušan Vujović – #dinkićevac, ministar i u današnjoj vladi.
Siniša Mali – #žutać, pa #naPRDnjak; nekadašnji direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju.
Gotovo da nema Palančanina, a pogotovo ne radnika „GOŠE“ ili „Šinskih vozila“, koji se ne sećaju koliko je puta Mlađan Dinkić sa svojim timom, a i sa izvesnim lokalnim politikantima obilazio fabriku pre i nakon privatizacije. Zamislite, on se čak i hvalio tom privatizacijom!?
A sećate li se kiparskih para koje je u istom danu prvo pronašao (objavljeno u svim vestima), a onda izgubio (više niko ni da pomene)?
Sećate li se onih koji su pominjani u vezi tog novca? Guzenbauer? Fratini? Stros-Kan?
Da, sve su to bili Vučićevi savetnici i to nakon afere sa „nestankom“ kiparskog novca. Dobro, taj deo je malo komplikovaniji. Ovaj deo, sa Dinkićem, Slovacima, „kiparskim Slovacima“ itd. je daleko jednostavniji. Jedino nije jednostavno šta će sada Vučić da radi sa svojim #dinkićevcima? Gde će ih? Kako da sad izađe pred radnike „Goše“ i saopšti im da su ih opljačkali neki, koji su sada njegovi!? Uh, pa to se ne radi, ko još izdaje svoje!? Zato se i pravi lud. Došao je jednom, organizovao armiju tapšača i privremeno pred izbore umirio radnike kupivši ih sa po 60.000 dinara, ali izbori su prošli. Šta će sad!?
Vidite, ono što je obećao kao predsednik Vlade ne važi, jer je sada predsednik države i takvim stvarima više ne može ni da se bavi. Ostaviće „vruć krompir“ ovom fikusu od predsednika Vlade, čije će nam ime saopštiti danas. Hm… možda se taj pozabavi Vučićevim #dinkićevcima.
Ne verujem.
Ne verujte ni vi.
„Svoje meso se ne ujeda!“