MEDIJI U NAMA
Sada već kultno ostvarenje španskog režisera Aleksandra Amanabera The Others ili Duhovi u nama je film koji govori o čudnoj porodičnoj priči. Religiozna majka živi u velikoj kući sa poslugom i svojom decom koja su alergična na svetlost. Čitava kuća je u mraku, a deca povremeno osećaju i čuju prisustvo drugih. Odbacujući dečije strahove, majka vremenom počinje da sumnja da se nešto zaista čudno događa u njenoj kući.
Ovakav scenario kao da se može pratiti i na našoj medijskoj sceni. Poput raznih duhova, utvara i nakaza prošlosti ili sadašnjosti pred naše oči se svakodnavno pojavljuju uglavnom jedna ista lica. Vesti i događaji tendeciozno se plasiraju kako bi u celini delovali poput prozaka ili nekog drugog leka – opijata koji ima moć da umiri, uznemiri, ili skrene pažnju sa bitnih tema. Po potrebi, ove metode se neretko kombinuju u žutoj štampi, koja zbog niske cene postaje sve popularnija među stanovništvom. U novinama koje su sve osim „nezavisne“ i one kojima treba da verujemo sistem izveštavanja zasniva se na preplitanju defetizma, širenja straha, prizemne mentalne pornografije, nezdravog promovisanja stila života, pljački i afera. Tako ćemo u prelistavanju (koje je jako popularno na drugom mediju – televiziji) redom pratiti najrazličitije vesti. Prve strane su po pravilu rezervisane za politička prepucavanja i afere uz basnoslovne cifre proneverenih narodnih para, stanova i vila. U poslednje vreme poželjno je da se na stranicama pred crnu hroniku provuče koja malverzacija ili seksualno zlostavljanje crkvenih poglavara ili sveštenika. Nakon svirepih porodičnih ubistava i mafijaških sačekuša, prelazi se na omiljenu duplericu koja vrvi od zvezdica preko onih delova tela ili scena koje (još uvek) ne smeju da se prikazuju. Nakon estradnih priča listanjem se dolazi do stranica koje samo naizgled deluju normalno. Čitaocima se savetuje zdrav život, preparati za mršavljenje, kreme za podmlađivanje ili se pojavljuju fotografije manekenki koje tri nedelje nakon porođaja izgledaju savršeno. Tu je i „kultura“ koja se ne razlikuje puno od estradne duplerice, da bi se novine završile stranicama za muški deo populacije – ali opet – pronevernim parama dva najveća sportska društva i njihovih funcionera, huliganima i nameštenim utakmicama. Izgleda kao i više nego dovoljna doza dnevnih „informacija“.
Nakon pročitanih novina uz jutarnju kafu čovek u Srbiji ima dve opcije – da digne ruku na sebe ili da prestane da veruje. Jer, tolika količina negativnih vesti, pornografskog sadržaja i, ne treba to zaboraviti, frustracija koja se kod ljudi nesvesno pojavljuje jer nisu mršavi i zategnuti, ne putuju na egzotične destinacije i nisu bogati i srećni, u istima stvara osećaj beznađa, maloverja i besa. Nekada religiozni čovek koji je verovao u ideale i bolji život polako počinje da živi u svetu koji je u totalnom mraku, svestan da zaista postoji prisustvo drugih – baš kao i u filmu. Ti drugi, bili oni iz novina ili iza zavese velike pozornice, stvaraju atmosferu u kojoj čovek počinje da sumnja – u sebe, svoje sposobnosti i mogućnost da nešto promeni – baš kao i u filmu. On je sve više alergičan na svetlost, na lepu reč ili koju rodoljubivu priču, jer, tobože, te stvaru su danas anahrone, patetične i sramotne. Pa ipak, čovek veruje da njega to ne dotiče i da je snažan da se ujedno upusti u konzumiranje pomenutih sadržaja, a da pritom ostane na liniji zdravog razuma. Nije ni svestan da su već uveliko mediji (duhovi) u njemu (nama) – baš kao i u filmu.
Stevan MARTINOVIĆ