Kultura

Imali smo ljude: PETRONIJE PERA TODOROVIĆ, OTAC MODERNOG SRPSKOG NOVINARSTVA

Petronije Pera Todorović ( 1852 – 1907), otac modernog srpskog novinarstva, rođen je
na Spasovdan u Vodicama. Pripadao je pokretu Svetozara Markovića. Školovao se u Cirihu.
Kad se vratio u Srbiju, sarađivao je u socijalističkim listovima tog vremena. Bio je urednik
prvog socijalističkog časopisa, koji je pod nazivom „Rad“ izlazio u Beogradu 1874. i 1875.
godine. Deo novinarskog veka, posle smrti Svetozara Markovića, proveo je u listu „Novo
oslobođenje“ u Kragujevcu, gde je 20. avgusta 1875. izašao prvi broj „Starog oslobođenja“,
čija je redakcija bila u njegovoj kući.
Godine 1876. kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-turskom ratu posle kojeg je emigrirao u Novi Sad, gde je izdavao časopis „Straža“. Odatle je proteran 1899. godine da bi vreme sve do pada vlade Jovana Ristića, boravio u Beču i Parizu. Kad se vratio u Srbiju pokrenuo je „Samoupravu“ i postao jedan od najvećih kritičara vlade i kralja Milana. Zbog učešća u Timočkoj buni, pošto je osuđen na smrt pa pomilovan, izdržao je desetogodišnju robiju.
Kad se razišao sa Radikalnom strankom izdavao je listove „Samouprava“ i
„Radikal“, da bi polovinom 1889. kupio „Male novine“, a godinu dana kasnije i štampariju
koju je nazvao „Smiljevo.“ Uživao je glas najplodnijeg i najboljeg srpskog žurnaliste.
Novinarstvo mu je bilo zamena i za politiku i za književnost. Klevetan i gonjen od svoje
stanke, postao je institucija. Od njegovog pera zazirali su kraljevi, ministri, partijski
prvaci, poslanici…
Bio je romanopisac, političar, autor polemičkih tekstova, redaktor, grafički
urednik, hroničar dnevnih događaja, štampar, distributer, začetnik modernog marketinga…
Iako je napisao i vredne književne radove, kako je svojevremeno ocenio Branislav Bane
Jovanović, višegodišnji zamenik urednika „Politike“ i „Politike ekspres“, stvaralački
opus Pere Todorovića prevashodno je u znaku novinarstva. Njime se bavio od rane mladosti
do kraja života. Raskošnog talenta i široke znatiželje, on je u sebi spojio odlike koje
karakterišu modernu i kreativnu dramaturgiju uređivanja novina. Svojim učešćem u
novinarsko-štamparskom poslu u celosti, od ideje do njenog oblikovanja u tekst i
plasiranja čitaocima, uključujući i njihov emotivni odnos kao povratnu spregu, nagovestio
je i savremeni koncept sistema u kreiranju i profilisanju medija.
U „Ogledalu“, podom kupovine „Malih novina“, Pera Todorović je otkrio svoj cilj:
„Kad sam uzeo u svoje ruke moje današnje Male novine, ja sam sebi stavio u zadatak
da ih uređujem tako da će uistinu biti novine koje će bar približno ličiti na jevropske
listove.“
U „Male novine“ uložio je velike profesionalne ambicije, što se vidi iz detalja da
je u podnaslovu zaglavlja preveo njihov naziv i na francuski i na nemački jezik. Te 1889.
godine, započeo je svoj najveći izdavački projekat koji je trajao do Majskog prevrata 1903.
„U njemu su“ – prema Jovanovićevoj oceni – „izraženi blistavi novinarski i
književni talenti Pere Todovića, naročito u feljtonistici i političkom komentaru,
oličenom u tzv. ličnom članku, u kome nije napadao ideje već njihove nosioce. Kao komentator političkih zbivanja u Srbiji, bio je beskompromisan u iznošenju istina, utičući tako na stvaranje kritičkog javnog mnjenja.“
Novinarski stil Pere Todorovića, podrazumeva svojevrsnu upotrebu jezika u
različitim faktografskim, analitičkim i beletrističkim porukama, pristupačnim
širokoj publici, a njegov dualizam reporterskog i literarnog naveo ga je da u svom delu
obilato koristi dijalog.
Profesor Milutin Srećković u knjizi književnika Miodraga Todorovića „Pera
Todorović – život i delo“, koju je 1994. godine u Biblioteci „Đurđevdanske iskre“ objavilo
Preduzeće „Đurđevdan 229“ Radoslava Buntića, navodi da je on „u svom burnom životu, osim
što se bavio novinarstvom, bio jedan od prvih naših socijalista, potom radikal i učesnik u
velikoj Timočkoj buni… Sa ovog čoveka čija bi sabrana dela dostigla i do 30 tomova, s
priličnim zakašnjenjem počela je da se skida pokorica političke ukletosti…“
Zanimljiv detalj iz njegovog života izneo je i njegov potomak i prvi Palančanin sa
zvanjem književnika Miodrag Todorović:
„Spasovdan je mog pretka Peru vazda spašavao, čak i kad su u pitanju bile nevolje
najveće vrste. Bio je, zbog učešća u Timočkoj buni, osuđen na smrt, pa pomilovan. Na njega je
spreman atentat, ali je i od te opasnosti spašen. Iako je u mladosti važio za ateistu, zbog
svoje velike ljubavi prema prirodnim naukama, bog ga se nije odrekao, a osobito Spasovdan,
koji je njemu bio večiti zaštitnik.“
Pera je u srpskoj istoriografiji dugo bio zaboravljen. Na njegovo delo, radeći na
doktorskoj tezi, osvrnula se i dr Latinka Perović, koja je bila zaposlena u Institutu za
noviju srpsku istoriju. I ona, kao i profesor Srećković, iznela je vlastito mišljenje da je
on bio jedan od najplodnijih srpskih pisaca. Njegovo žanrovski raznovrsno književno delo
– romani, dnevnici, memoari, putopisi, književna teorija i kritika, portreti u
nekrolozima brojnih savremenika – ispunilo bi tomove. Po njenoj oceni to delo je bilo
dugo potisnuto i zbog toga nepoznato…
„Ličnost Pere Todorovića u tumačenju savremenika odredila je njegov potonji život
i zadugo je osudila njegovo delo na zaborav – navela je dr Perović na naučnom skupu
održanom u Smederevskoj Palanci 2014. godine pod nazivom Pera Todorović – novi (p)ogledi. Na zaborav su na svoj način učestvovali i tadašnji najviši intelektualni
autoriteti. Jovan Skerlić, na primer, prećutao je Dnevnik jednog dobrovoljca. Smrt Pere
Todorovića je zaustavila lavinu beščašća njegove ličnosti i poricanja njegovog dela… Ono
što je o njemu rečeno u 25 nekrologa nije moglo nastati obnoć, prigodom. O njemu se, najzad ,
progovorilo kao o značajnoj ličnosti, kojom se naša istorija mogla pozabaviti, jednom od
najdarovitijih ljudi novog doba, tvorcu naše žurnalistike, piscu kome u istoriji naše
literature pripada vidno mesto, možda vidnije nego što ga neki književnici imaju.“
Sve to sažeo je nekrolog beogradske „Pravde“:
„Umro je jedan redak čovek. Pera Todorović je bio redak po svome talentu, i po svojoj
izdržljivosti, po svojoj sudbini. Nikad niko s onoliko dobrih i lepih osobina koliko ih je
imao, nije gore prošao u životu, no što je on prošao.“
Ključnu ulogu u provociranju interesovanja za delo Pere Todorovića imala je studija
Velizara Ninčića. Ta studija je bila, kako je to uočila filozofkinja Ksenija Atanasijević, problesak oslobađanja od suda koji je izrečen, činilo se, zauvek. Proučavanja su, naime, išla
u dva smera: otkrivanje književnog dela i rekonstrukcija života i ideja.
O proučavanju njegovog dela, bavio se i Dušan M. Ivanić sa beogradskog Filološkog
fakulteta, koji je na naučnom skupu u Smederevskoj Palanci izneo da su „njegovi književni
tekstovi mahom ostali rasuti širom periodike, a političke akcije prošle s vremenom. Za
života je dao oblik knjige relativno malom delu svojih tekstova.
Po Ivanićem mišljenju, izučavanje dinamike Todorovićevih dela, istorije oblika
pripovedanja i vrsta, odnosa literarnog i dokumentarnog – sve je to otvoreno polje… on je
prošao dug put od programskog realizma 70-tih godina 19. do modernizacijskih procesa
početkom 20. veka.
Todorović je ključna figura razvoja naše periodike. Ivanić nalazi da „istoričari
različitih vrsta periodike i različitih disciplina i nauka pred sobom imaju jednu od
najkreativnijih ličnosti u ovoj oblasti pisane reči.“ Ovaj učesnik naučnog skupa u
Smederevskoj Palanci smatra da „Todorovića treba gledati u krugu urednika i saradnika
srpske periodike kao što su Zmaj, u manjoj meri, Laza Kostić, samo što je on, u prvom redu
ostao političar, odnosno novinar, a oni su u prvom redu bili književnici.“
Na Todorovićev učinak u kulturnoj istoriji Srbije, pažnju je svojevremeno skrenula
dr Latinka Perović navodeći da su njegovi prevodi sa francuskog, nemačkog i ruskog jezika
nadživeli vreme kao što je, na primer, prevod Gogoljevog „Revizora.“ Bio je izdavač i
urednik mnogih časopisa, listova i kalendara. Među njima i „Malih novina“, prvog dnevnog
lista u Srbiji. Pisao je uvodnike, komentare, izveštaje, putopise, feljtone… Njegove novine
prve su počele da objavljuju reklame i vremensku prognozu. Njegov novinarski i izdavački
rad još uvek čeka istraživače. U novinarskom radu Pere Todorovića ima više tematskih
celina koje još nisu ni dotaknute među koje svakako spada i njegova studija o geopolitičkim
pitanjima na Balkanu.
Proučavanjem istorijskog arhiva Pere Todorovića, ustanovljeno je da je on nekoliko
puta bio ozbiljno oštećen: posle Timočke bune, u Prvom svetskom ratu kada je srušena
njegova kuća u Beogradu, nakon Drugog svetskog rata kada je oduzeta sva književna
ostavština. Prilikom ostavinske rasprave nestala je i njegova biblioteka od 1.200 knjiga i
netragom rasuti mnogi rukopisi. Prema jednoj njegovoj belešci, u Parizu je kupio 54 knjige,
među njima „Zonu Dark“ Eužena Sia, „Sedam tajnih grehova“ i „Francusku revoluciju“ J.
Bernara i „Prusku tajnu policiju“ V. Tisoa.

Pera je u trideset devetoj godini, na pragu pune zrelosti, osetio potrebu da budućim
istoričarima ostavi svedočanstvo o svom vremenu. Tako je 1891. godine, kao vlasnik
štamparije „Smiljevo“ i izdavač došao na ideju da prikupi i bez ikakvih komentara objavi
najvažnija dokumenta vezana za brakorazvodnu parnicu kralja Milana i kraljice Natalije, s
podnaslovom: Izvorna građa za istoriju kraljevskog bračnog para. Hteo je zapravo da
čitaocima stavi na uvid dokumenta pa da sami zaključe ko je kriv, a ko – nije.
Na još jedan značajan detalj iz njegovog života ukazao je književnik koji je nosio isto
prezime kao i on, njegov potomak Miodrag. On se u svojoj knjizi dotakao i morfijuma koga je
Pera Todorović uzimao iz zdravstvenih razloga, što je za kraj 19. veka bio neobičan korak.

„Bolujući od ekinokokusa, trpeo je strahovite bolove, a u to vreme medicina je od
lekova za umirenje bolova imala samo morfijum“- objasnio je u svojoj knjizi „Pera Todorović
– život i delo“, Miodrag Todorović. „On ga je uzimao stalno nastojeći da se oslobodi
njegovog kobnog zagrljaja. O tome svedoče i neki zapisi iz njegovog Dnevnika u kojima
izražava zadovoljstvo što je, posle punih deset godina uspeo, kako je napisao, da se oslobodi
tog otrova. To se desilo posle njegove teške operacije u Beču…“
Zanimljiv i buran je bio život Pere Todorovića. Za 55 godina života pregrmeo je
dve bune i jedan rat, četiri godine izgnanstva, više od 20 hapšenja, skoro šest godina
proveo u kazamatima i apsanama, bio osuđen na smrt, platio 11 hiljada raznih globa i taksi
i život mu često visio o koncu… Uređivao je desetak listova i časopisa, družio se s
najboljim pesnicima svog vremena, proputovao dobar deo Evrope i stigao do Bliskog istoka.
Uspeo je da napiše najbolju ratnu hroniku i najbolji istorijski roman. Osnovao je političku
stranku, družio se s vladarima i ženio tri puta.
Potomak Miodrag Todorović, sažimajući njegov životni skor, otkrio je da je
1903.godine, o sebi napisao ovo:
„Trideset je punih godina kako sam se pomešao u političke poslove naše otadžbine i
kako, kao javni radnik, držim pero u ruci. U tom dugom odseku vremena, ja sam mnogo
doživeo, mnogo video i mnogo iskusio – dolazio sam u dodir i vezu sa hiljadama političara
i javnih poslenika…“
U trenutku kad je sveća njegovog života skorila kraju, uzviknuo je:
„Vreme, budi mi svedok!“

Dragoljub Janojlić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.