Intervju sa Mikijem o rođendanskom koncertu „Six pack“-a u Smederevskoj Palanci: „DAĆEMO SE DO DASKE“

– Kvalitet uvek na kraju ispliva iz močvare u kojoj se batrgaju mediokriteti – ističe naš sagovornik

 

Grupa „Six pack“ postoji 22 godine, a nastali su od članova bendova različitih muzičkih usmerenja koji su u to vreme, 1994. godine, postojali na muzičkoj sceni Smederevske Palanke.

Tako je nastao muzički sastav koji će nekoliko godina kasnije, po mišljenju većine kritičara, kolega i publike, postati najuticajniji i zasigurno jedan od najboljih pank rok bendova na Balkanu.

Prepoznatljivi po izuzetno energičnom, a opet melodičnom načinu muzičkog izražavanja, priznati zbog inteligentnih tekstova i poznati po savršenoj atmosferi na svojim živim nastupima, „Six pack“ je jedan od prvih domaćih bendova koji je probio granice Srbije.

Već ’95. godine, nepunih godinu dana od nastanka benda, odsvirali su mini turneju po Grčkoj, ’98. imali tronedeljno gostovanje u Holandiji, a bivše jugoslovenske republike su lokacije na kojima su često prisutni.

Povodom 22. rođendana grupe, i koncerta koji će tim povodom održati, a gde nego „na mestu zločina“ – u svom rodnom gradu, porazgovarali smo sa Mikijem, pevačem, kompozitorom, tekstopiscem, autorom nekih od najemotivnijih balada na domaćoj muzičkoj sceni.

Šumadijske vesti: Grupa „Six pack“ koncertom u svom gradu, u klubu „Balkan“, obeležava 22. rođendan. Imate li neki poseban respekt prema povodu i domaćoj publici?

Miki: Tako je, 3. decembra u klubu „Balkan“ tradicionalno obeležavamo svoj rođendan, ovoga puta bez predgrupa jer nam se baš svira, a i iz razloga što osim mlađanih „The commandos“ nema mladih bendova koji zaslužuju neku veću pažnju i šansu da se „ogrebu“ o našu publiku. Odgovoriću i konkretno na tvoje pitanje, ali ističem ovo jer bih voleo da klinci shvate kako se stiže do dvadesetdve godine karijere. Sigurno ne tako što se grupa od nekoliko momaka samoproklamuje kao bend, a u prostoriju za vežbanje odlazi tek jednom nedeljno. Što se domaće publike tiče, situacija je drugačija i kroz godine smo zajednički uspeli da jedni druge jako poštujemo i volimo. To su naši sugrađani, naši srednjoškolci, naši prijatelji, pa čak i ljudi koji organizovano mini busevima zapucavaju na naše nastupe van Palanke. Te subote ćemo im se dati do daske.

Šumadijske vesti: Već ste duboko u punoletstvu, a kako je sve počelo?

Miki: Od golobradih dečaka željnih osvajanja ženskih srca akordima i stihovima, odrasli smo u ljude koji apsolutno žive za muziku i publiku, a vremenom smo napredovali i postali bend koji svuda gde ode bude nagrađen onim „kapa dole“, i koji donekle čak i pristojno živi od svojih honorara. Naravno, bilo je teško stići do te tačke i nikad neću zaboraviti kako nam je nekad bio prazan kofer za harmoniku ili prazna gajba piva oblepljena izolir trakom, ali od snova se prosto ne sme odustajati.

Šumadijske vesti: Da se prisetimo, pre svega zbog mlađe publike, svih albuma?

Miki: Jaoj,  pobrkao bih godine izdavanja albuma, ali redosled bi bio: „Pretnja ili molitva“, „Fabrička greška“,  „Minut ćutanja“, „Musique“, „Discover“, „Epicentar“ i niz singlova i demo snimaka. Kad čovek malo bolje razmisli, rekao bi da to i nije neka diskografija za period od dve decenije, ali ja sam uveren da smo izbegavajući kvantitet zaista puno rekli – šta smo imali da kažemo.

Šumadijske vesti: Šta bi izdvojio kao zvezdane trenutke benda tokom svih ovih godina?

Miki: Ne znam šta ostali u bendu misle, ali meni su to dodela nagrade za doprinos Rok kulturi i rasprodat klub „Pauk“ usred Zagreba. Klub inače prima oko 2.000 ljudi. Ne zato što sam se okitio šljaštavim perjem, već jer smo živi dokaz da kvalitet uvek na kraju ispliva iz močvare u kojoj se batrgaju mediokriteti.

 

Dejan Crnomarković