”Mala velika moja…”
Dogodilo se to davnih, predratnih, godina u Kninu, u Jugoslaviji.
Dobio sam poziv da učestvujem u književnom delu manifestacije ”Dalmaciji u pohode”. Tek kada sam stigao u Knin, saznao sam da ću biti najmlađi učesnik, u društvu književnih gromada Izeta Sarajlića, Ljubivoja Ršumovića, Vesne Parun, Radomira Raše Uljarevića…
Par godina pre toga dobio sam značajnu nagradu u Crnoj Gori za pesmu ”Jutro u očima” koja je tako počela da živi među čitaocima, potom su mi Crnogorci objavili prvu knjigu, i to me je, verujem, preporučilo organizatorima programa u Kninu.
Naravno, učešće velikana jugoslovenske književnosti privuklo je oko 800 ljudi u salu u kojoj se održavao program.
Kada smo izašli na binu, sala se tresla od aplauza, a ja od treme.
Bio sam impresioniran društvom u kome sam se našao, ali ipak sa iskustvom nastupa pred velikim brojem ljudi, jer je slično bilo i u Crnoj Gori na Ratkovićevim večerima poezije.
Sa moje desne strane sedeo je Raša, a sa leve Izet, do njega Vesna, pa Ršum…
U nekom delu programa Izet Sarajlić je ustao i počeo da govori ”Mala velika moja, večeras ćemo za njih voleti”, najveću antiratnu poemu jugoslovenske književnosti.
U publici je zavladao muk, nije se čulo ni disanje.
Samo se Izetov promukli glas zabadao u tišinu:
…
Mi, koji smo po peronima jednog veka odbolovali samoće svih
svetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
…
A na Kalemegdanima i Nevskim prospektima, na Južnim bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvetnim trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bela negrljena ramena daće dečacima.
Nisu se vratili.
…
Na zbornom mestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti…
…
Zapalo mi je da govorim posle njega.
Ustao sam i ćutao.
Prolazile su duge sekunde, a onda sam se okrenuo ka njemu, poklonio se velikanu i ”hladan kao špricer” pročitao ”Jutro u očima” i još jednu pesmu, ne sećam se koju.
Kada se program završio Radomir Uljarević me pitao gde može da kupi moju knjigu ”Deo nemira”, jer mu se dopala poezija. Naravno, poklonio sam mu primerak iz koga sam čitao, potpisan.
Znam da sam kasnije, u mislima, zahvaljivao Bogu poezije što me dodirnuo, svojim roditeljima, Milutinu Srećkoviću, svemu što me je uobličavalo, što sam, eto, te večeri bio tu. Što sam imao priliku da čujem i vidim Izeta dok govori svoju antologijsku pesmu.
Kada se program završio svi su otišli u neki prostor iza bine na piće, a ja ostao da ćaskam s publikom, i zamislite, delim autograme.
Prvi put.
Kasnije smo se našli u kabinetu gradonačelnika koji nas je baš domaćinski, i do kasnih sati, ugostio.
Vesna Parun je otišla rano, uz simpatičnu Izetovu provokaciju da ostane još malo da nam ispriča kako se družila sa Stevanom Raičkovićem i Milovanom Danojlićem, na šta mu je odgovorila ljutitom opaskom.
Verujem da su dobra atmosfera, i još bolje vino, doprineli da nam Izet ispriča tu priču.
Naime, Vesna je bila smrtno zaljubljena u Stevana Raičkovića, a ovaj je izbegavao. Pratila ga je na književnim večerima. Nameštala da nastupaju zajedno. A on je bukvalno bežao od nje po Beogradu i drugim gradovima u kojima su se sretali.
Onda se setio genijalnog rešenja, isplanirao je susret i spojio je sa Danojlićem. Rodile su se simpatije i njihovo druženje trajalo je godinama, a Raičković nije propuštao priliku da zahvali Danojliću što ga je spasao. Malo ga je i peckao na tu temu.
Elem, imao sam dvadeset i nešto, i zapalo mi je da provedem par dana sa ljudima koji su svojom književnošću obeležili jednu epohu. Bilo je i kasnije sjajnih susreta i književnih događaja, kod kuće, u inostranstvu, ali nikada sa takvim emocijama, kao tada u Kninu.
Više od dve decenije kasnije, u Beogradu, kada mi je Ljuba Ršum uručivao neku nagradu Književno prosvetne zajednice Srbije, podsetio sam ga na tu zajedničku uspomenu.
Toliko je takvih događaja bilo, da mu je trebalo vremena da se priseti.
Mogu da zamislim kakve sve priče borave u njegovom sećanju.