Спорт

Сусрет с Марком Павковићем, изузетно талентованим фудбалером и успешним тренером: ФУДБАЛСКА МАРКА ЧАВА

-Рођен је у Паланци, школовао се у Паланци и Београду, играо у Партизану, Раду, Звездари, Обилићу, Морави, Јасеници и  још неким клубовима, остварио запажен успех са Школом фудбала, сад има ангажман у Јагодини који ће му сигурно бити одскочна даска у каријери

 

Он је фудбалска марка. У том спорту је од малих ногу. Зову га Чава. Годи му кад га ословљавају надимком. Њиме је ушао у фудбалски свет. Поносан је на то и поносно га носи. Надимак је нешто више од  средства  ословљавања. То је, пре свега, његов спортски идентитет. И обавеза да  га очува, али резултатом који није просек. Зато се у фудбалској каријери пење степеник по степеник. Полако и сигурно.

Марко Павковић је рођен у Смедеревској Паланци. На велику радост мајке Јасмине и оца Зорана. Они су 14. јануара 1985. године  добили близанце. Марко је млађи само 15 минута од сестре Марије. Отац Зоран, радник „Гоше“, на жалост, није међу живима. Јасмина ради као физиотерапеут  у Дому здравља у Великој Плани.

Марко је од првог до петог разреда био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“.  Пресељењем породице са Колоније на Влајића брдо, постао је ученик ОШ „Херој Иван Мукер“. Седми и осми разред осмољетке завршио је у Београду. Наиме, после шестог разреда отишао је у Партизан. Тамо га је одвео велики фудбалски таленат.

Како је постао заточник  фудбала?

-Знате како, мени је то изгледа било предодређено. Надимак сам добио по Чави Димитријевићу. Он је био врхунски фудбалер. Мој покојни отац је често говорио како су Моца Вукотић и Чава Димитријевић два велика, сјајна фудбалера. И тако од малена добих надимак Чава.

Фудбалску каријеру, ако се тако може рећи, започео је на Колонији. Тамо је, како наглашава, живео у „црвеним зградама“, тик уз стадион Радника. Ту је као дете скупљао лопте. И маштао да обуче дрес неког тима. Прилика за то му се пружила већ у другом или трећем разреду  основне школе. Примљен је у „Младост – Гошу“.

-Играо сам углавном у екипи старијих – наводи Марко.-  На једној селективној утакмици у Костолцу, запазили су ме људи из Партизана. Назвали су телефоном моје родитеље и убрзо сам отишао у Београд „на пробу“. Тад ми је било 11 и по, односно 12 година. Клуб ми је обезбедио смештај у Интернату. У „Јелици Миловановић“ сам провео две године, а потом сам  мењао станове по Београду.

Осмогодишње школовање завршио је у  ОШ „Свети Сава“. Ванредно је уписао и завршио  Техничку школу – смер за компјутерско конструисање.

-У Партизану сам остао три и по године. Чувени играч и тренер Никица Клинчарски ме довео у Партизан. Прве две године само добро играо, баш сам бљеснуо пуним сјајем.  Пребачен сам у млађе кадете, па у кадете. Тада је за тренера дошао Звонко Живковић. Ту су већ били играчи, попут Вукчевића, Смиљанића, Бабовића, Ђурића, Станчевског… Створена је жестока конкуренција. Искрен да будем, сопственом немарношћу, мислећи да сам већ постигао ниво, који ми може обезбедити високо место у играчкој каријери, нисам се приближио задатом циљу.

Из Партизана је прешао у Рад. Ту су тренери били Мирко Михић и Ивица Момчиловић. Услови су били одлични. Ту је одрадио полусезону. Онда је стигао позив из Обилића,  тада једног од водећих клубова у Србији, чији је тренер био Звонко Ђорђевић.

-Њему сам и данас захвалан. Премда нисам играо код њега, он је у нас фудбалере усађивао своје богато искуство. Пре свега, дисциплину и ред. Без тога у овом спорту нема успеха. Од њега сам научио да је упорност највећа формула успеха.

Из Обилића је отишао у Звездару, која је била првак Омладинске  лиге Београда. Ту се показао као један од најбољих стрелаца. Одатле се вратио у Смедеревску Паланку, а онда  почео да игра за великоплањанску Мораву.

-Играли смо у Зони и борили се за Српску лигу – износи Марко.-  Бранио сам и боје других клубова. Године 2005. формирана је Јасеница. На позив Вељка Спасојевића почео сам да играм за ту екипу. Кренули смо од најниже лиге и догурали до Српске.  Нажалост, однедавно тај клуб више не постоји. Политика је ушла у многе поре живота, па и у спорт у коме јој апсолутно није место.

Марко се определио за тренерски посао.  Са 23 године живота играо је и истовремено тренирао децу. У Јасеници је био најбољи стрелац. У новију историју фудбала уписао се са највише постигнутих голова.

-Девета је година како се бавим тренерским послом  – предочава. – Узео сам да тренирам двехиљадито и двехиљадепрво годиште. Они су тада имали шест, седам и осам година. Направио сам план и програм и поставио висок циљ. У томе ми је доста помагао Милан Грујић (Мика Шотак). Заједно смо окупљали децу и стварали играчку базу ГФК Јасеница.  Ишли смо и на међународне турнире на којима смо освајали прва, друга и трећа места. То су јаки турнири. Последњи је игран у Бугарској, где смо освојили треће место.

Школа фудбала и данас постоји при ГФК Јасеница. Она окупља преко сто дечака. У зимским месецима опадне број, али с првим лепим данима врати се на пређашњи ниво.

-Генерација коју сам преузео била је првак Пионирске лиге, групе Дунав. – То је највећи успех у новијој историји. Остварили смо импресивну гол разлику – дали смо сто, а примили 13! У следећој сезони смо били други, дакле вицешампиони. Изгубили смо последњу утакмицу у Аранђеловцу. Презадовољан сам  момцима из екипе, који су чисти бисер у сваком погледу.

План за ову годину је да буду прваци. На полусезони остварили су само један нерешен резултат. Све остале утакмице завршене су победом. То ни једна друга екипа у Кадетској лиги Србије нема. Реч је о лиги која се простире у пречнику од 200 до 250 километара, од Кучева до Аранђеловца. Доста је јака и прилично квалитетна лига.

-Некад је Смедерево важило као град фудбала, а ми смо заједничким снагама, моја маленкост,   Милан Грујић и још неки људи, успели да Смедеревска Паланка буде фудбалски центар. Направили смо врло озбиљан резултат, који ће златним словима бити уписан  у анале  паланачког фудбала. У таквој  ситуацији десило се нешто невероватно – угашен је први тим   кад је на сцену  ступила нова власт.

Марко је, ипак, наставио да тренира и без принадлежности које се у сваком послу, па и у фудбалу, подразумевају. Истина добија неку котизацију, али то ни издалека није оно што треба да добија неко ко прави добре резултате.

-Током првог дела сезоне плаћао сам гориво из свог џепа, а моја мајка је, на пример, прала дресове  – износи  наш саговорник.- У међувремену сам добио сина Деспота што је значајно изменило ситуацију.  Од општине сам добијао само котизацију, али она није била довољна за егзистенцију увећане породице. Рекох да су први, сениорски тим угасили, јер им је, не знам из којих разлога, био рак рана. Мени је допуштено да водим тренинге са младима. Да то нису урадили, убеђен сам, избио би грађански рат, јер уживам апсолутну подршку родитеља.

-Што се тиче тих најмлађих, није нам циљ да по сваку цену будемо победници, или да освајамо турнире, јер све је то процес кроз који се „праве“ добри играчи – предочава Марко. – Већ у шеснаестој, седамнаестој години види се ко ће бити добар фудбалер. Обично играчи који су били доминантни у млађим категоријама, завршавају на клупи, или су престали да играју фудбал. Само упорни играчи, који су давали све од себе, остварују задовољавајући успех. Мој тим чине заиста сјајни момци, који су углавном одлични ђаци и добри људи. Немерљив је њихов допринос томе што смо постали познати и препознатљиви у Србији. Без њих ни ја не бих био ово што данас јесам.

Марко је, поред осталог, и инструктор Подунавског округа за млађе категорије.

-Све то не бих постигао да нисам имао подршку супруге Сање – подвлачи.- Она је имала, и има, апсолутно разумевање за оно што радим. Кад дође викенд…, петак, субота, недеља, ја сам увек радно ангажован. Већ у понедељак се ради анализа одигране утакмице, уторком већ креће тренинг. Можда је само четвртак слободан дан, па дође петак и опет „Јово наново“. То је један, рекао бих, сурови професионализам. Ја сам се и определио да будем професионалац у тренерском послу.

Као провереном и доказаном фудбалском стручњаку, Марку је уследио позив из Јагодине.

-А онда сам размишљао и вагао шта да радим? Знајући с каквим људима овде имам посла, мислим пре свега на политичаре, па и неке људе из спорта, решио сам да направим одлучујући корак, пошто сам се консултовао с неким својим сарадницима, који су ми говорили да понуђену шансу морам искористити. „Ти си MADE IN ČAVA, и ако желиш да достигнеш своје циљеве мораш  учинити корак напред“, говорили су.  Консултовао сам своју породицу и одлучили смо да одем у Јагодину. Сматрам да ће ми то бити одскочна даска у мом даљем тренерском раду.

 

Д. Јанојлић

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.