Vreme najgorih

Povremeno nastupi vreme najgorih, u kome hulje i nitkovi zauzmu mesta vizionarima, graditeljima i humanistima.

Ali vreme najgorih nikada ne nastaje samo od sebe.

Rađaju ga strahovi, zablude i politička lakovernost društva koje vremenom izgubi sposobnost da razlikuje ozbiljne ljude od manipulatora, državnike od demagoga i istinu od propagande.

Tada populizam postaje najopasnija religija mase.

Jer populizam ne traži znanje, odgovornost i razmišljanje. On se bazira na emocijama, besu i veri u jednostavna rešenja. Nudi neprijatelje umesto odgovora, parole umesto politike i vođu umesto institucija.

A ljudi, posebno u kriznim vremenima, lako poveruju u ono što prija ušima.

Zato su lažovi gotovo uvek uspešni političari u nesređenim društvima. A stara narodna izreka „ko laže taj i krade“ kroz istoriju se pokazala kao preciznija politička analiza od mnogih ozbiljnih studija.

Srbija u poslednjih trideset šest godina predstavlja gotovo školski primer tog procesa.

Od obnove višestranačkog sistema 1990. godine pa do danas, statistika neumoljivo pokazuje da u ovoj zemlji gotovo kontinuirano postoji između dva i dva i po miliona ljudi spremnih da podrže autoritarne, populističke i destruktivne politike. Taj broj je bio dovoljan da najgori, kroz formalno demokratski proces, gotovo redovno osvajaju vlast.

Menjala su se imena, menjale su se partije, menjali slogani, ali je politički obrazac ostajao isti.

Devedesetih godina značajan deo biračkog tela podržavao je politiku ratova u bivšoj Jugoslaviji, nacionalističku histeriju i sukobe koji su Srbiju doveli do međunarodne izolacije, ekonomskog sloma i moralne katastrofe. Glasalo se za ljude koji su proizvodili mržnju, dok su kriminalci i ratni profiteri postajali društvena elita.

Tada je Srbija doživela jednu od najvećih hiperinflacija u modernoj istoriji sveta. Uništena je srednja klasa, razorene institucije, a država je postepeno pretvarana u prostor spojenih interesa politike, službi bezbednosti, mafije i ratnog profiterstva.

Posle kratkog perioda nade nakon 2000. godine, Srbija se veoma brzo vratila starim političkim matricama. Ponovo su najviše prostora dobili ljudi koji proizvode strah, podele i kult ličnosti.

Umesto razvoja demokratije dobili smo propagandu vlasti.

Umesto države dobili smo sistem režimske kontrole svega.

Poslednjih godina građani Srbije glasaju za vlast koja svakodnevno krši Ustav, ponižava institucije, afirmiše kriminal i proizvodi atmosferu permanentnog vanrednog stanja. U zemlji u kojoj batinaši postaju „ugledni ljudi“, kriminalci poslovni partneri države, a medijska propaganda zamena za stvarnost, više se ni najveće afere ne doživljavaju kao ozbiljan problem.

I upravo tu dolazimo do suštine.

Najveća tragedija jednog društva nije kada na vlast dođu loši ljudi. Loših ljudi je bilo u svim epohama i svim državama.

Tragedija nastaje onda kada društvo počne da ih prihvata kao normalne.

Kada narod izgubi moralni kriterijum.

Kada prestane da se stidi laži, nasilja, primitivizma i krađe.

Jer, nijedan autoritarni sistem ne opstaje samo zahvaljujući sili, za njegov opstanak potrebna je i, aktivna ili prećutna, saglasnost dela društva. Potrebni su milioni ljudi koji pristaju da veruju propagandi više nego sopstvenim očima.

Zato problem koji treba rešiti u Srbiji nije samo politički, već mnogo dublji i opasniji. To je problem društva koje je predugo pristajalo na laž kao način života.

A narod koji se navikne na laž radije bira one koji ga najviše lažu.