„Три у један“ за буђење културе и туризма

sorry-were-closed-by-fraserelliot-mdУ електронском издању „Политике“ на дан 5. 10. 2016. нашао се текст „Три музеја у један“ који потписује Бране Карталовић. Већ по самом наслову наслућује се сиже; наиме, град Крагујевац предложио је да своја три музеја – Народни музеј, Спомен музеј „21. октобар“ и Музеј оружја „Стара ливница“ стави под једну бирократску капу. На саму помисао о овом спајању у граду се развила општа дебата. Једни су, попут предлагача, иначе директора Народног музеја, сматрали да би се тиме „поспешио развој туризма у Крагујевцу и додатно нагласио идентитет града“, док су други, попут једног од кустоса Спомен музеја „21. октобар“  сматрали да се ради „о замени теза…и деградацији Спомен музеја“, као и да ће на тај начин доћи до „редукције читаве културне понуде“. У исто време, челници града Крагујевца наводе да су били вођени иностраним примерима, тачније градом Малмеом, „који је по величини сличан Крагујевцу“.

Има нечег чудног у томе да се следе примери западноевропских земљама, будући да постоји очигледна дисонантност у жељама и могућностима. Јер, уколико је широм Европе на делу феномен „музејски бум“, који значи отварање све више оваквих институција најразличитијег (најбизарнијег) садржаја – музеј кафе, чоколаде, секса, библије…, онда ситуацију у нашим градовима морамо објаснити непостојањем културне политике, као и последицама дугогодишње затворености Народног музеја у Београду и Музеја савремене уметности. Постоји још један феномен у свету који је пригодан да се овде помене. „Билбао ефекат“ је промовисан 1997, када је на рушевинама индустријски пропалог града у Шпанији саграђен музеј (Guggenheim) који је у потпуности променио историју, идентитет, имиџ и економију града, па се у колоквијалним разговорима међу музеолозима говори о Билбау пре и након музеја. Дакле, Европи  је позната пракса отварања музеја, никако затварања.

С друге стране, посленицима културе нашег града крагујевачки пример огледало је сопствене судбине. Као да и данас у ушима одзвањају различити предлози у последњих петнаестак година, који су ништа друго до производ бурне бирократске прошлости Народног музеја у Смедеревској Паланци. Подсећања ради, наш Музеј је седам година након самог онсивања (1973) удружен у Радну организацију „Центар за културу“. Само пет година касније (1978) мења свој статус у „Радна организација Центар за културу – ООУР Народни музеј“. Припајањем Радној организацији „Доња Јасеница“ (1985) Музеј коначно губи статус правног лица, да би на послетку био део Установе „Центар за културу“ (1994). На прелазу у 21. век Одлуком СО (2001) Народни музеј у Смедеревској Паланци је поново основан, закључно са данашњим даном.

Међутим, муке запослених у овој институцији тиме се нису завршиле. И након 2001. године било је више покушаја да се прибегне старој пракси спајања установа у једну, што је наишло на оштре осуде стручне и шире јавности. Своје апеле да се једном заувек заврши са правним експериментисањем установа и њиховог пословања упућивали су својевремено и људи из Паланке, али и остварени уметници, професори и историчари (уметности) из Београда. Био је то један од начина да се укаже на значај Народног музеја у Смедеревској Паланци, али и далекосежност погрешних и непромишљених одлука. Данас, више него икад, губљење правног статуса ма које установе је опасност по себи, имајући у виду судбину појединих (изгубљених) институција Смедеревске Паланке.

Као што видимо, крагујевачки пример није усамљен на културној сцени Србије. Он представља наставак једне дуготрајне и погубне политике по наше друштво која је своје чврсто упориште пронашла у судбини престоничких музеја. Кречење зграда, постављање сатова и спајање установа има за циљ само једно – да прекрије голотињу српске немарности за једину ствар која нас и може очувати – културу.

 

Стеван Мартиновић

(аутор текста је директор Народног музеја у Смедеревској Паланци)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *