„Tri u jedan“ za buđenje kulture i turizma

sorry-were-closed-by-fraserelliot-mdU elektronskom izdanju „Politike“ na dan 5. 10. 2016. našao se tekst „Tri muzeja u jedan“ koji potpisuje Brane Kartalović. Već po samom naslovu naslućuje se siže; naime, grad Kragujevac predložio je da svoja tri muzeja – Narodni muzej, Spomen muzej „21. oktobar“ i Muzej oružja „Stara livnica“ stavi pod jednu birokratsku kapu. Na samu pomisao o ovom spajanju u gradu se razvila opšta debata. Jedni su, poput predlagača, inače direktora Narodnog muzeja, smatrali da bi se time „pospešio razvoj turizma u Kragujevcu i dodatno naglasio identitet grada“, dok su drugi, poput jednog od kustosa Spomen muzeja „21. oktobar“  smatrali da se radi „o zameni teza…i degradaciji Spomen muzeja“, kao i da će na taj način doći do „redukcije čitave kulturne ponude“. U isto vreme, čelnici grada Kragujevca navode da su bili vođeni inostranim primerima, tačnije gradom Malmeom, „koji je po veličini sličan Kragujevcu“.

Ima nečeg čudnog u tome da se slede primeri zapadnoevropskih zemljama, budući da postoji očigledna disonantnost u željama i mogućnostima. Jer, ukoliko je širom Evrope na delu fenomen „muzejski bum“, koji znači otvaranje sve više ovakvih institucija najrazličitijeg (najbizarnijeg) sadržaja – muzej kafe, čokolade, seksa, biblije…, onda situaciju u našim gradovima moramo objasniti nepostojanjem kulturne politike, kao i posledicama dugogodišnje zatvorenosti Narodnog muzeja u Beogradu i Muzeja savremene umetnosti. Postoji još jedan fenomen u svetu koji je prigodan da se ovde pomene. „Bilbao efekat“ je promovisan 1997, kada je na ruševinama industrijski propalog grada u Španiji sagrađen muzej (Guggenheim) koji je u potpunosti promenio istoriju, identitet, imidž i ekonomiju grada, pa se u kolokvijalnim razgovorima među muzeolozima govori o Bilbau pre i nakon muzeja. Dakle, Evropi  je poznata praksa otvaranja muzeja, nikako zatvaranja.

S druge strane, poslenicima kulture našeg grada kragujevački primer ogledalo je sopstvene sudbine. Kao da i danas u ušima odzvanjaju različiti predlozi u poslednjih petnaestak godina, koji su ništa drugo do proizvod burne birokratske prošlosti Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci. Podsećanja radi, naš Muzej je sedam godina nakon samog onsivanja (1973) udružen u Radnu organizaciju „Centar za kulturu“. Samo pet godina kasnije (1978) menja svoj status u „Radna organizacija Centar za kulturu – OOUR Narodni muzej“. Pripajanjem Radnoj organizaciji „Donja Jasenica“ (1985) Muzej konačno gubi status pravnog lica, da bi na posletku bio deo Ustanove „Centar za kulturu“ (1994). Na prelazu u 21. vek Odlukom SO (2001) Narodni muzej u Smederevskoj Palanci je ponovo osnovan, zaključno sa današnjim danom.

Međutim, muke zaposlenih u ovoj instituciji time se nisu završile. I nakon 2001. godine bilo je više pokušaja da se pribegne staroj praksi spajanja ustanova u jednu, što je naišlo na oštre osude stručne i šire javnosti. Svoje apele da se jednom zauvek završi sa pravnim eksperimentisanjem ustanova i njihovog poslovanja upućivali su svojevremeno i ljudi iz Palanke, ali i ostvareni umetnici, profesori i istoričari (umetnosti) iz Beograda. Bio je to jedan od načina da se ukaže na značaj Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci, ali i dalekosežnost pogrešnih i nepromišljenih odluka. Danas, više nego ikad, gubljenje pravnog statusa ma koje ustanove je opasnost po sebi, imajući u vidu sudbinu pojedinih (izgubljenih) institucija Smederevske Palanke.

Kao što vidimo, kragujevački primer nije usamljen na kulturnoj sceni Srbije. On predstavlja nastavak jedne dugotrajne i pogubne politike po naše društvo koja je svoje čvrsto uporište pronašla u sudbini prestoničkih muzeja. Krečenje zgrada, postavljanje satova i spajanje ustanova ima za cilj samo jedno – da prekrije golotinju srpske nemarnosti za jedinu stvar koja nas i može očuvati – kulturu.

 

Stevan Martinović

(autor teksta je direktor Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *