Имали смо људе: ДРАГОЉУБ ВУКСАНОВИЋ – ВУКСАН, СЛИКАР БУЈНОГ АУТОРСКОГ ТЕМПЕРАМЕНТА

Драгољуб Вуксановић – Вуксан (Ужице, 1908 – Београд, 1973.) оставио је дубок траг у
српском сликарству 20. века. Највећи део живота провео је у Смедеревској Паланци, где је
радио као ликовни педагог у Гимназији, Учитељској и неким градским основним школама.
Међу својим ђацима је откривао ликовне таленте од којих су се неки касније латили киста и
боја и узгред бавили сликањем. Било је наравно и оних који су завршавали високе уметничке
школе и били активни учесници у ликовном животу града.
Вуксановић се у Смедеревској Паланци обрео после Другог светског рата. Био је
четврто од петоро деце оца Крсте и мајке Ленке. Склоност ка уметности испољио је у раном
детињству у ужичком насељу Теразије. Колегама и пријатељима често је причао да је био врло
радознало дете које је много волело епске песме и да од блата ваја животиње. Умео је и лепо
да црта најчешће своје укућане, родитеље, браћу и сестре.
Први светски рат омео га је да на време крене у основну школу, па се у њеним клупама
нашао тек кад је имао десет година. На његово школовање прилично је утицала старија сестра
Лала, која је била учитељица па је тако основну школу и гимназију завршавао далеко од
родитељског дома – у Бечеју. Сестра се постарала да касније у Београду упише Уметничку
школу што је био његов сан. У тајне сликарског заната упућивали су га врхунски уметници Бета
Вукановић, Иван Радовић и Љуба Ивановић. Код Ивановића је и дипломирао 1936. године.
По завршетку уметничке школе, која је 1937. прерасла у Академију ликовних
уметности, запослио се у Ужицу где је у Учитељској школи и Гимназији предавао цртање. Тада
је стварао у техници акварела и уља, а ликовна критика је у његовим радовима уочила
сведени колорит смеђих и сивих тонова. У најранијем стваралачком добу њега је био
запљуснуо талас социјалног сликарства на шта је добрим делом утицало и његово левичарско
опредељење.

Посао професора цртања, пред сам Други светски рат, наставио је у лозничкој
гимназији, где се и прикључио борцима партизанског одреда. По задатку команде Лозничког
одреда дошао је у Ужице да преузме део наоружања, али се догодило да је ту остао да ради
као пропагандни графичар и илустратор ужичких партизана.
Тада је једна соба у ужичком хотелу „Палас“ претворена у његов атеље. Већ октобра
месеца прве ратне године, одлуком Агитпропа Врховног штаба, формиран је Партизански
атеље који је окупио борце сликаре. Њему је поверено да управља тим атељеом, а у њему су
још били сликари Бора Барук, Првослав Пијо Караматијевић и Јурица Рибар, уз уметнике
аматере Чедомира Јевтовића и Ђорђа Маринковића.
Ту је и настао Вуксановићев ратни опус. Стварао је портрете бораца, цртеже и плакате,
који су испуњавали пропагандни излог у строгом центру Ужица. Заједно са Јурицом Рибаром
дао је велики допринос припреми радова и осмишљавању изложбе у Соколском дому
приликом прославе значајне годишњице Октобарске револуције 7. новембра 1941. године.
После Ужица цела поставка је била изложена у још шест ослобођених места: Пожеги, Чачку,
Горњем Милановцу, Ариљу, Ивањици и Бајиној Башти.
Кад су се партизани, под снажним надирањем Немаца, повукли из Ужица, Вуксановић
је остао још неко време да збрине материјал и склони најуспешније радове Партизанског атељеа који се из хотела „Палас“ био преселио у поткровље хотела „Златибор“. Нажалост 29. новембра 1941. године је рањен на Кадињачи, где су га Немци заробили и спровели у бањички логор. Из његове куће, после детаљног претреса, непријатељ је однео део сликарског материјала, али се није домогао радова са изложбе поводом прославе Октобарске револуције, који је раније склоњен у један објекат на Тари. Тако је део ликовних остварења Партизанског атељеа сачуван и похрањен у ужичком и Војном музеју у Београду.

И у текскоби бањичког казамата, успевао је да ствара тако што је цртао на хартији којом
су увијани пакети логораша. Тако су, по оцени струке, настале психолошке студије изведене у
снажном експресивном маниру. Занимљив запис о његовим логорашким данима на Бањици
оставио је професор Милутин Срећковић у својој књизи „Немирења“. Њему је Вуксановић
испричао шта је све проживео у логору где је, како је говорио, био тело за сваку врсту ударања
и премлаћивања. Ту су га три пута изводили на стрељање. Први и други пут хтели су да га
заплаше што је осетио по рукама овлаш везаним канапом. Али трећи пут руке су му биле
везане жицом тако чврсто да му се дубоко засекла у зглобове.
О томе је професору Срећковићу испричао:
„Видим: дође крај, потпуно сам утрнуо, отупео; у мени нема ни страха, ни једне једине
мисли, идем према дасци прислоњеној на задњи део камиона и знам: правац Јајинце. Поред
оне даске стоји један љотићевац са корбачем у руци, и кад ступих ногом на ону даску, погледи
нам се сусретоше: видех – мој школски друг из гимназије. Окрзнусмо се погледима, и ја
оборих главу и отпочнем пењање уз ону даску. Али он ми одједном таче груди оним корбачем
и рече онима око нас: Овога вратите! и мене вратише натраг у ћелију…“
У пролеће 1942. године отеран је у логор смрти Корген на северу Норвешке. На ивици
поларног круга обављао је најтеже физичке радове у каменоломима и на изградњи путева. И
ту је за длаку избегао смрт. Наиме, нашао се у строју својих сапатника које су капои издвајали
за стрељање. До њега је стајао нешто млађи логораш који га је замолио да промене места,
надајући се да га тако неће одредити за стрељање. Међутим, десило се да је капо из строја
издвојио баш њега и послао пред стрељачки строј, а Вуксановић остао „у жицама“ до
ослобођења логора 1945. године.

Занимљиво сведочанство о његовим логорашким данима оставио је, такође,
преживели заточеник казамата у Коргену, учитељ Цвеја Јовановић, носилац Партизанске
споменице 41. који је рођен у из сремском селу Шимановци:
„Професор Вуксановић је, упркос логорској тортури, био врло активан логораш. Једном
приликом, док сам говорио о Исидори Секулић и њеном делу Писма из Норвешке, рекао је
како се видело да сам прочитао ту књигу, а онда је он наставио причу о нашој списатељици,
подвукавши да ће рећи нешто што се мало зна о њој…“
Логораши су га пажљиво слушали, а овај уметник – логораш је, према Јовановићевом
сећању, испричао ово:
„Кад ми оно почесмо борбу против окупатора у Србији, покушали су Немци, нарочито
гестаповци и српска полиција, посебно Министарство просвете Аћимовићеве комесарске
владе, да придобију српску интелигенцију: научнике, професоре универзитета, новинаре,
књижевнике, уметнике и остале културне и јавне раднике да се изјасне против наше борбе, да
саставе и потпишу јавни апел народу српском – да позову народ на поштовање окупаторског
реда и мира. Под притиском и претњама полиције и… многи су потписали апел, али Исидора Секулић – није. Одбила је. Није потписао ни Иво Андрић, књижевник, ни Сретен Стојановић, вајар, ни др Милош Ђурић, професор Универзитета у Београду. Чуло се у народу шта је професор Ђурић одговорио неком професору музике који му је био донео апел на потпис. А
казао му је: Лако је теби. Ти свираш у дипле, а ја предајем етику…“
Према сећању Цвеје Јовановића, неко од логораша је упитао професора Вуксановића
ко је све потписао тај апел? И добио је одговор да су њихова имена објављена у листу „Ново
време“ 14. августа 1941. године. Свој потпис на апел ставило је 88 професора универзитета, 25
бивших министара и народних посланика, шест академика, три епископа, четири свештеника,
пет судија Врховног суда…
Професор Вуксановић помогао је Цвеји Јовановићу да сачини Партизански буквар, који
је послужио за описмењавање логораша. Стварали су га заједно „у ходу“. Рад су почели 9.
новембра 1943. године. Они су се знали још док су били у Србији. Заједно су правили новине у
Лозничкој партизанској чети. Немци су се хвалили како су још септембра 1941. године
заробили Стаљиновог сина. Вуксановић и Јовановић су тим поводом направили Зидне новине.
Један примерак су поставили у центру Лознице, а други изложили у четном стану. По
Јовановићевој идеји, Вуксановић је насликао Хитлера и Стаљина како разговарају. Хитлер се
наводно обраћа Стаљину и вели да су му Немци заробили сина. На то му Стаљин каже: „Ми
твог сина не можемо, јер га немаш. За тебе гину туђа деца…“
После ослобођења логора у Норвешкој, Драгољуб Вуксановић се вратио у Ужице, где је 29. новембра 1949. године са колегом Бранком Ковачевићем приредио прву послератну изложбу слика. Уз уља на платну, били су изложени акварели и графике на којима су доминирали мотиви Народноослободилачке борбе. Вуксановић се крајем прве деценије по
завршетку Другог светског рата ангажовао да направи серију цртежа старог Ужица. Цртао је
историјске споменике, куће и објекте народног градитељства ужичког краја. Касније је сликао
и ведуте родног града.
До пресељења у Смедеревску Паланку, радио је као професор у ужичкој гимназији.
Ауторке каталога „Драгољуб Вуксановић – Вуксан – слике и цртежи“ Драгана Обрадовић и
Катарина Доганџић – Мићуновић забележиле су и сећање цртача документаристе Народног
музеја у Ужицу Драгана Словића:
„Вуксановић је радио портрете свих својих ђака, тако што би сваког часа бирао новог, а
затим би му поклањао цртеж. Поред ђака портретисао је и запослене у школи. Часове је увек
држао у сликарском мантилу. У учионици је држао различите бисте. На катедру би ставио
столицу, па на њу бисту, а ђаци су те бисте цртали и тако учили пропорције и мерење при
цртању. Вуксановић је био врсни портретиста, портрете је радио с лакоћом и увек погађао
карактер…“
Из Ужица се преселио у Смедеревску Паланку 1953. и у њој живео до пензионисања 29. године. Зашто је и како променио станиште? Ужице је напустио због тога што је причао о односу Тита и Стаљина. Професор Срећковић је у „Немирењима“ изнео да је у Смедеревску
Паланку добегао, јер су му земљаци спремали оптужницу и транспорт на Голи оток. Пријатељ
му је, међутим, дојавио какав му се колач спрема и он је преко ноћи променио пребивалиште.
„Ја јесам био русофил, али нисам ценио оног крвопилца из Кремља, већ Толстоја и Иљу
Рјепина и оне потресне Бурлаке на Волги, али ко би то њима, идеолошким једноумницима,
могао објаснити“ – казао је Милутину Срећковићу који је, пишући о овом ликовњаку,
подвукао како се његовим доласком за професора гимназије све променило.

„Пред ученицима је тада био Ужичанин крупних , продорних очију, снажног носа који
се дизао изнад као четка густих поткресаних бркова, и браде која више од свега другог
изражава снагу воље“ – описао га је професор Срећковић. „Лепа мушка фигура, широких
рамена, у свему стамена. Изгледа да их је све освојио гласом, својим топлим баритоном, а
одмах су приметили да има фини, ерски смисао за шалу…“
За Смедеревску Паланку име тог академског сликара има значај од изузетне
димензије. У том граду он је провео најлепше радне године свог живота, насликао је у њему
највећи број својих најзрелијих слика и – улио у душу неколицине своји даровитих ученика
љубав према ликовној уметности, која их је касније неумољиво одвела у свет боја, у авантуру
палете, у аутентичне колористичке концепције света који данас остварују…
Књижевник Драгутин Паунић за Вуксановића каже да је вокацијом био изразити
ликовни солиста, а томе ће додати и ово:
„Он је, прилично касно, своја најбоља стваралачка достигнућа остварио у
Смедеревској Паланци, у којој је, као гимназијски професор, 1954. године, у тадашњем
студентском клубу, изложио своја најновија уља на платну, што ће, у ствари, бити прва
изложба једног академског сликара у историји града и зачетак модерног сликарства у нас. На
њој ће се видети: особени и бујни ауторски темперамент, несвакидашња палета живих и
сочних боја, необичност у распореду и компоновању исликаних површина, страсна
егзалтација стварања, снажно поентирани поједини делови слика, нарочито у жанру
руралних, готово рембрантовски наглашених пејзажа и портрета. Уз то, уочиће се и
неуобичајено сигуран и прецизан цртеж, који ће сликара учинити посебно препознатљивим и
особеним. Шта, опет, рећи за његову тадању и каснију експресионистичку палету, која се
чврсто држи задатих линија и облика у врло сугестивном дочаравању колористичких
расположења…“

Оцену о његовом сликарству изрекао је и професор и истакнути књижевни критичар
Милутин Срећковић:
„Увек ме на његовим сликама изненађивала количина живота, онај проток стварности,
укус неке апсолутно аутентичне непосредности. Шуме из којих гледа тама, воде, бреговити
пејзажи, дрвеће, људи у покрету, архитектонске форме, баштенско поврће… Портрети, на
њима очи које нас гледају. Лица млада, стара, средовечна, зналачки простудирана. Толико је
живота на његовим сликама да ми се чини: почеће да се лелујају, да теку, вихоре, да дишу, да
говоре. На многим Вуксановим сликама показује се траг који води до подземног врела његове
инспирације. Он је романтичарски волео душу народа, облике његовог живота, његову
историју и судбину. Све се то, наравно, прекувало у мотивима и темама, у захтевима
иновативних садржаја, под императивом европског укуса…“
После пензионисања отишао је из Смедеревске Паланке. У Београду је купио стан и
имао атеље. Наставио је интензивно да слика, посећивао је изложбе и постао члан групе
„Сингиарт“. Ту га је задесила породична трагедија. У саобраћајној несрећи 1971. године
изгубио је сина Мићка. Вест о томе примио је у Ужицу, где је управо била отворена његова
изложба. У големој жалости је покушао да наслика синовљев портрет. Није успео да га
доврши, јер је 1973. доживео инфаркт. Имао је 64 године.

Драгољуб Јанојлић