Херој

Na tragu_4Пре неколико дана „Паланачке“ су прве објавиле вест да је у Смедеревској Паланци група младих пронашла торбу са око 700 хиљада динара, и то су одмах пријавили полицији, да би непосредно потом изгубљени новац био враћен власнику.

Била је то прилично штура информација, без имена актера и детаља догађаја, али и прича која није могла да чека „у компјутеру“ већ је морала у етар.

Знао сам да нам читаоци верују и да неће замерити због непотпуности приче, па сам је експресно „пустио“, баш зато што се не сећам када сам последњи пут био у прилици да објавим нешто слично.

И био сам у праву – прича је одјекнула.

Почели су да звоне телефони, позивали су ме новинари из више београдских редакција, свесни значаја тог догађаја, свесни приче која враћа наду да у Србији није све отишло „до ђавола“ бар када су у питању поштење и моралне норме.

И заиста, у времену потпуног пада већине правих животних вредности, у држави у којој је све више сиромашних грађана, троје младих дало је пример свима шта то беше – човек.

Баш тако – у времену свеопштег ријалитија и таласа простаклука, транспарентне проституције медијске и друштвено-политичке сцене, општег суноврата културе и кућног васпитања, два младића и једна девојка учинили су гест за дивљење.

У име давних времена када је њихов чин био нормална појава, у држави коју смо убили са предумишљајем, ја им се клањам и захваљујем што су ми улепшали ове усијане јунске дане.

Протеклих дана, професионална страст није ми дала мира па сам обратио посебну пажњу на реаговања и коментаре грађана – који су текст о овом догађају прочитали на дневном интернет издању „Паланачких“ или на фб-страници Клуб новинара СП који је шеровао и текст из дневног листа „Блиц“ уваженог колеге Ђорђевића – и то само употпуњује општи осећај пријатности и задовољства.

Грађанима Србије потребне су овакве приче.

Промућкају хемију поноса.

Изазову дрхтај самопоштовања.

Буде трептај ока који ствара кап.

Елем, двадесетак година има момак који је са земље подигао торбу пуну пара и вратио је власнику.

Живи ту, са нама, у Церовцу.

Студира, биће академски грађанин, и сигуран сам да ће и у будућности бити један од оних који ће поправљати Србију.

У међувремену, ових дана, баш у време када се збио догађај из ове приче, тезгари на некој грађевини у Горњем Милановцу за десет евра дневно.

Треба ли да знамо његово име?

Да, свакако, али о томе ћете се информисати на неком другом месту.

У овом тексту његово име је – херој.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *