Nova knjiga Vladete Kolarevića: ISKRE NARODNOG DUHA
-Njegova stvaralačka radoznalost je u „Gologlavim svatovima“ zasijala punim sjajem
Vladeta Kolarević, autor zanimljivih knjiga, pridodao je aranđelovačkoj „Stvarnosti“ još jedan naslov. Iz štampe je izašlo njegovo novo delo „Gologlavi svatovi“ čije stranice su ispunile iskre narodnog duha. Knjiga predstavlja dnevničke zapise svog autora i vri od novih reči i sinonima. Njena vrednost je i u tome što je sabrala jezičko bogatstvo dela Šumadije u kome Kolarević živi radi. Ona je u neku ruku i deo njegovog životopisa koji ga je sudbinski vezao za beleženje događaja i prilika iz naroda.
Njegova stvaralačka radoznalost, koju je dobrim delom podupirao i njegov novinarski nerv , zasijala je u „Gologlavim svatovima“ punim i trajnim sjajem. Brižljivo slagane beleške uobličene su u knjizi koja je osuđena da čuva svekoliko narodno nasleđe. Pisana je tako da se može čitati od početka, sredine ili kraja, poželjno je čak i sa beležnicom i olovkom u ruci. To je štaviše i preporučljivo, ako se ima u vidu potreba da ono što je preuzeto iz naroda, ponovo bude zasejano u narodu, pogotovo u njegovom mladom naraštaju.
Vladeta već u prvoj kopnji (tako je naslovio prvo poglavlje), beleži reči svoje majke u kojima se, u smernoj molitvi Svevišnjem nataložilo vekovno iskustvo: „Sačuvaj, Bože, vedrog Božića i oblačnog Đurđevdana“. A da bi se razumela plemenita namera ovog pisca i njegova potreba da istrajava na stazi hromog Vuka, možda će najbolje ilustrovati i donekle objasniti upravo jedan citat zapisa od 13. januara 1993. godine:
„Pređoh do Mikice Čupića… njegova Dragana ide sutra u posetu ocu, Milutinu V. Simiću – Cegi iz Brezovca, koji leži u bolnici; velikom znalcu i poštovaocu porodičnog i zavičajnog usmenog i arhivskog nasleđa; majdancu, komunističkom apostolu i podvižniku(1926.) – koji se u svemu interesuje za ono što i sam preduzimam, otkad znam za sebe, u ovoj zanemarenoj oblasti – tragajući za skrajnutim pretečama i uzorima, kojima sam rad da posvetim, za sada samo mislima omeđenu etničku i karakternu istoriju našeg naroda…“
Navodeći njihova imena, Vladeta će zapisati i ovu iskru narodnog duha: „Duga dana u zla gospodara; jarko Sunce, da l si nadničilo- da l si kadgod u nadnici bilo?“ I kao što pesma nastaje iz bola, tako je i ovo sinulo iz nadničarske muke, rodilo se na nekoj bogataškoj njivi „kojoj se kraj ne vidi“. Prepoznajemo i ovaj iskustven i savetodavni biser, zapisan 19. januara u Brezovcu: „Žena – to ti je kao lepa knjiga; samo to kraće…, a češće da čitaš“. Zabeležiće Vladeta i zapažanje svirača iz Brezovca Ljubiše Jezdinog, koje mu je preneo Boža Iguman: „Ide Vladeta putem i zvižduće; brže idu oni što nose krstaču ispred pokojnika“. Vredi ovde citirati ponovo Vladetinu majku, njenu žal za mladost, izgovorenu Rajni Dobrosavljevoj:
„Rajna, kad se setim, divna sestro… kako se nekad jelo, kad se bilo živo. Mlečac, sok – pa tarana; začini si kajmakom, pa rakije puste. Kilo ljudima i po kila ženama. Bilo se veselo i zdravo, a sad svako živčano. Sve bi – čini mi se samo kad bih mogla da idem; ostaviše me noge. Kad samo pomislim kako se išlo i kako se radilo. Gde je muka – tu sve naiđe. Narod se ispakostio, i bogomrzno sve; ne valja ništa… Žao mi što ne mogu da odem u varoš – peške ne mogu, a autobus skup…“
Slika i prilika, cela istina, naših dana stala je u ovih nekoliko rečenica. Vladeta će „na ovu temu“ zapisati i reči radnice iz Proizvodnje „Knjaza“: „Gadan narod, i Bog se prozlio“. Tako ona „vidi“ današnje vreme i običaje. Sloba Ranilac pak kaže za nekoga: „I njemu će doći gologlavi svatovi (Narod kad krene za pokojnikom). I eto naslova za Vladetinu novu knjigu, pa i ovog zaveta Radojice Vujanovića: „Ako klapunem (umrem ) dođi. Ne znam da li je meni duži put, ili kraći korak; da l mi je veći teret – ili manja snaga. A izgleda da mi je manji korak i manja snaga…“
I tako red po red – knjiga. Laka za čitanje i korisna za prepričavanje.
D. Janojlić