ISTORIJA SELEVAČKE PIJACE

Nedelja, mesec oktobar 23. 2022. godine, pijaca u Selevcu vrvi od kupaca, mami šarenilo bogate ponude svega i svačega, što Selevčani mogu da proizvedu i tu u samom selu prodaju. To je tako, već 100 godina unazad, svake nedelje počev od 1922. godine, od kada je Selevac dobio status varošice i nedelju – pazarni dan.
Kako baš Selevac, zašto ne neko drugo mesto, selo, baš toga dana, kada su ljudi slobodni, kada se ne radi u polju? Ko je to učinio, a ko pomogao? Vratićemo se u vreme na početak mirnodopskog stanja, posle završetka Prvog Svetskog rata, kada su se mesta u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca proglašavala za varošice i tada dodeljivani i pijačni dani. Bilo je opšte poznato da je nedelja kao neradni dan, najpoželjnija.To je dobro znao i Selevčanin Milan D. Radojković, tadašnji poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nedeljom se dakle, ne radi u polju, ide se u crkvu i potom masovno na pijacu. Pijaca je tu u sred sela, nadomak ruke, može odmah da se proda i kupi. Dolaze prodavci i kupci iz okoline, iz okolnih sela: Azanje, Krsne, Suvodola, Badljevice, Kolara… a čak kasnije i iz Beograda. Može se reći da nema Selevčanina, u svim ovim generacijama za 100 godina, koji nije nešto prodavao ili kupovao. Dobrim delom Selevac je živeo od te pijace i napredovao.
Dakle, kao što to obično biva, ništa se u našim životima ne dešava slučajno, za sve postoje razlozi. Tako je i u ovoj našoj priči o Selevcu i njegovoj pijaci.
Daleke 1863. godine, po popisu stanovništva i poljoprivrede u srezu Jaseničkom, Selevac je imao najviše popisanih domaćinstava – 449; Smederevska Palanka – 398; Azanja – 368; Kusadak – 351. domaćinstvo. Po broju stanovnika Selevac je na drugom mestu – 2857 iza Kusatka – 3526, pa dolazi Azanja sa 2516 “duša”. (podaci: Dr. Branko Peruničić – prvo izdanje – Beograd 1978. godina).
Zaključićemo, da se i prema statistici Selevac našao u svom okruženju, na vrhu. Iz ovog sela, iz familije gore pomenutog Milana Radojkovića, je potekao obr-knez Smederevske nahije, rodonačelnik Radojkovića-Radojko, da bi kasnije 1826. godine njegov sin Sima Radojković, po ukazu Miloša Obrenovića -“knjaza serbskoga”- diplomom pod brojem 183, sa njegovim pečatom i potpisom od 7. marta 1826. godine u Hasan Pašinoj Palanci, postavljen za kneza “Knežine” u Smederevskoj nahiji (dokument je sačuvan do današnjeg dana). 1828. god. njegovo zvanje je preimenovano u kapetan Jaseničkog sreza.

Sima Radojković je bio čovek od velikog poverenja knjaza Miloša, koji ga imenuje glavnim svojim poverenikom pri izgradnji selevačke crkve “brvnare”, jedne od nekolicine iz tog vremena. Blista i danas ova stara dama, obnovljena, sačuvavši svoj prvobitni izgled. Blista u svoj svojoj lepoti, ne priznajući godine, okružena ljubavlju i brigom svojih vernika.

Mnogo godina kasnije praunuk Sime Radojkovića, Milan Radojković, solunski borac, ugledni domaćin, mudar, vredan i poštovan od svojih Selevčana, odlazi u rat u odbranu svoje zemlje, kao i svi drugi. Punih 6 godina, od 1912. do 1918. (Prvi i Drugi balkanski rat, pa zatim Prvi svetski rat) on vojuje, ostavivši porodicu sa šestoro male dece i starim roditeljima. Sa sobom vodi i konja, koga je i vratio. Vršio je dužnost ordonansa puka i na konju prenosio poštu.
Prolazeći kroz topovsku i puščanu paljbu, mimoilazeći gelere i kuršume, nije bio čak ni okrznut.
Lakše je bio ranjen samo njegov konj “Acko”.
Kada se rat završio i život u miru pošao svojim tokom, Milan Radojković je 1922. god. izabran za poslanika Demokratske stranke (koja je kasnije menjala naziv), Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na toj dužnosti on se susreće sa značajnim ljudima toga vremena, i bliže upoznaje čuvenog političara, doktora pravnih nauka Vojislava D. Marinkovića, koji je od 1914. pa sve do 1932. godine, bio na raznim ministarskim funkcijama. Dr. Marinkovića i M. Radojkovića je zbližila, između ostalog, i ljubav prema konjarstvu.
Milanova ljubav prema konjima i uopšte životinjama, potiče još iz detinjstva. Kao mladić, sa bratom i vršnjacima se takmičio u jahanju i trci na livadama pored reke Konjske, u čemu je bio veoma vešt.
U susretima u Skupštini dva ljubitelja konjarstva su često pričali o zajedničkom hobiju, pa je Milan obećao ministru Marinkoviću da će mu pronaći dobrog konja za trke. I našao ga je kod familije Dačića u Lunjevcu. Dr. Marinković je bio veoma zadovoljan, jer je kao vlasnik učestvovao na trkama i baš sa njim pobeđivao. Poželeo je da i on učini nešto za svoga prijatelja. Milan je dugo razmišljao šta bi mogao najkorisnije da uradi za svoje selo, tačnije, kako bi veoma važno bilo da se nedelja dobije kao pijačni dan. Bio je siguran u to da će korist biti mnogostruka i veoma značajna, ako bude ikako moguće. Odlučio je.
Na Milanovu molbu, upućenu potom, da selo Selevac dobije pijačni dan – nedelju, usledio je pozitivan odgovor. Milan Radojković je 25. Juna 1922. god. uplatio 10.000 (deset hiljada) dinara (priznanica sačuvana) na ime proglašenja sela Selevac za varošicu sreza Jaseničkog, okruga Smederevskog, sa istim imenom, po ukazu br.18432. Na taj način Selevac dobija pijačni dan- nedelju i vašarske dane: Sv. Iliju (2 avgust) i Sv. Jovana (11 septembar).

Dr. Vojislav D. Marinković	Milan D. Radojković
Priznanica

Milan D. Radojković će ostati zapamćen kod svojih Selevčana kao dobročinitelj, a takvi ljudi ostaju u sećanjima i pričama potomaka zauvek. Oni ostaju da žive.

U spomen Radojku, Simi i Milanu, ponosni na ovakve pretke,
Milanovi unuci,
profesori Slavka, Ljuba i Miša