Igranke u Gimnaziji (2)
Vreme je bez saosećanja prikrilo zaostavštinu sećanja na zaustavljenim trenucima, osmesima i stidljivim pogledima devojačkih i mladićkih, koje je opshrvio opojni zadah polivenog betona košarkaškog igrališta u dvorištu palanačke Gimnazije.
Na ravnom krovu svlačionice postavljen orkestar Kvintet Palančana. Samo za harmoniku bio je uključen mikrofon od školskog magnetofona preko nekog malog pojačala poznate fabrike iz Kraljeva. Iz te mašine svoje nabubrele stomake ispustile su žice, protegnute sve do obruča na koševima, a u vezanim mrežicama stajala su dva zvučnika od po pet vati, sa kutijama, koje smo skidali iz učionica, da niko ne vidi, od postojeće školske razglasne stanice. Za gitaru smo imali ručni rad pojačalce vrlo slično ondašnjem radio aparatu. Kontrabas, truba i bubnjevi su išli na suvo. Do prve večernje vlage na bubnjevima je i moglo nešto da se svira, a već u pola igranke jagnjeće kože su bile toliko vlažne i mekano onemele da se čulo samo tupo mumlanje: puf, f, f…
Tada se nije pevalo, bar kod nas na igrankama, a u Engleskoj Bitlsi kreću na svoju prvu turneju. Mi, palanački gimnazijalci, vrlo uredno ošišani, u istim prslucima i istim kravatama, sviramo prvo dve lagane instrumentalne melodije, pa onda sledi pauza od nekoliko minuta, pa sad sviramo dve melodije u ritmu ća-ća-ća, pa opet pauza, onda dva tvista, pa dva roken rola…
La paloma i Jabuke i trešnje, Besame mućo i Ruso ća-ća-ća, Lets tnjist e gen i Tnjist hula, Red river rock i Bugi-vugi…
I, tako, do deset sati uveče. A, već sutra, od ponedeljka do petka, prepliću se priče o ljubavnim i ostalim zanosima:
-Ideš na igranku?
-Pitala sam mamu. Pustiće me i danas, i u nedelju!
-Ovi naši: Nidža, Žuća, Paja, Cole i Toki odlično sviraju.
-Moja drugarica kaže da su dobri frajeri!
I, tako, svakog vikenda, sve dok letnji raspust ne dođe po svoju dodatnost, a onda, kud koji mili moji.
Slobodan Todorović – Toki