Nećemo o gimnazijskim ljubavima (3)

Iz nekih pitanja proistekne više dobrog (ili lepog) nego iz odgovora na njih.

Ovaj mi se zaključak tim više nametao što sam se više trudio da sažmem impresije na temu moja Gimnazija. Na kraju sam odustao od pokušaja da budem određen na način kako su nas učili (uvod-razrada-zaključak) i zadržavam se na igri asocijacija. Bez pretenzija na sveobuhvatnost, definicije ili duhovitost.

Najpre, zgrada. Do kraja pedesetih bila je postiđena lepotica među udžericama, maskirana lipama, koje su tek pod snegom (uveče, osvetljene uličnim svetiljkama) delovale kao njen lepi okvir. Izgradnjom onih ružnih kocki u njenoj okolini tokom šezdesetih-sedamdesetih nekako je istaknuta njena nenametljiva elegancija. Mali prostor za zelenilo prema ulici i u dvorištu je bio višestruko uvećavan našim emocijama. Onih dana… I nekih večeri.

Sportski tereni, onda. Na njima smo doživljavali svoje očovečenje. Meni su takmičarske godine bile 1962-1975., trenerske 1971-1978. i rekreativne sve do devedesetih. Za generacije posle moje zapravo jedina (prava, sportska) arena bila je u gimnazijskom dvorištu. I bez svlačionice, bez tuševa, bez dovoljno mesta na tribinama. Kako su samo kipele emocije! Sada me obuzima senčenje emocija jer je na tribinama, prema Džojinom krovu, ugrađena spomen-ploča. Mome mlađem bratu.

Školske godine, zauvek. Prošle godine smo se radovali 35-ogodišnjici mature. Nestala su sećanja na sve đačke zlobe, zavisti, osujećenja i osvedočenja. Kao da su nas pročistile godine lišavanja ambicija, pretrpljeni gubici, smrt prve ljubavi. Nešto smo i pričali, ali je važno samo da smo opet bili tu. Nije trebalo zaricanja, suvišne su svečane reči, mi smo svoji.

Na kraju, obavezna patetičnost – sećanje, pijetet. Kao štura simbolika dva vremena, dva prethodna istorijska razmeđa, iskrsnu mi njihovi likovi. Gospodin Radun Šošanić: visok, prav, miran, osmehnut, dostojanstven, uvek sa razumevanjem, praštanje olimpijskih visina… Drugarica Radojka Marković: komunista, razredna, namrštena (začas grdnja!), nikada-nemaš-opravdanja za propust, ne-možeš-da prevariš. Uvek nam je zahtevala solidarnost, da smo tim, drugovi i drugarice (a ne momci i devojke!), da smo jednaki – nema elitizma! Još uvek mi je žao što sam joj na desetogodišnjicu mature rekao da je pogrešila, da nas je spremala za vreme koje neće doći. Priznala je, ali se nije kajala. Kao da se i tada nadala da još nije sve završeno…

Mome sinu, Beograđaninu, moja Gimnazija ne znači ništa. Kao ni meni njegova, Deveta beogradska. Nisam čuo od njega da mu je neko od profesora nešto značio. Možda to i nije realno, sa hiljadom učenika i desetinama profesora. Sada kada preko Interneta može da se posegne za svim znanjima civilizacije a TV-prenosi nas čine učesnicima najvećih sportskih takmičenja. Samo se ne može učiti gospodstvu bez primera (Raduna Šošanića), ni osećati duh kolektivizma-solidarnosti-ravnopravnosti bez autentičnog tumačenja (Radojke Marković).

Srećni su oni koji to sobom usklađuju.

Stevan Đorđević, lekar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *