Imali smo ljude: MILOSAV MIHAJLOVIĆ, OSNIVAČ VODOPRIVREDNE ORGANIZACIJE „PALANKA“

Kažu da je obožavao Prevera. Mnoge njegove pesme znao je napamet. Govorio ih je mahom u prigodnim prilikama. Najčešće onu o vodi. Prirodno, jer  je strukom bio vezan za reke i jezera. Uređivao ih je i krotio bezmalo celog radnog veka. Uživao je posmatrajući ih u raspevanom naručju prirode.

Pogađate, reč je  Milosavu Mihajloviću ( Miloševo 1927 –            )  inženjeru i vanserijskom stručnjaku.  Diplomirao je  na hidrotehničkom odseku Građevinskog fakulteta u Beogradu. U bivšoj Jugi i šire bio je stručnjak na glasu i ekspert u svojoj struci. Specijalnost mu je, uz kršteno ime, nadenula nadimak. Zvali su ga Mile Vodenjak. Tako su ga oslovljavali radnici, poslovni partneri, rođaci, komšije… I poštovali svi od reda kao krsnu slavu. Zasluženo, naravno!

Zaposleni u firmi imali su solidne zarade, čak veće nego radnici u drugim preduzećima. Mihajlović je poštovao i cenio rad, red i odanost firmi.  U kolektivu je bio omiljen lik. To je bolo oči zluradoj čaršiji, po nekom političaru i njihovim podrepašima. Ali, o tome kasnije.

U Smederevsku Palanku je, na gradilište u Fabrici vagona i metalnih konstrukcija „Goša“, došao iz dobrostojećeg beogradskog preduzeća „Rad“. Pažnju okoline skrenuo je izvanrednim rukovodećim sposobnostima i inicijativom koja je plenila. Jedna od njih, koja je u početku ličila na san, ubrzo je postala stvarnost: 1956. godine formirana je Vodna zajednica na čelu s njim.  Direktorske poslove obavljao je do 1972. godine kada je prešao u beogradsku „Moravu.“

Posedovao je neverovatnu radnu energiju. Upravljao je kolektivom i ozbiljno se bavio inženjerskom strukom. Autor je preko 140 stručnih radova, koje je saopštavao na stručnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Objavio je 12 knjiga koje su i danas nezaobilazna literatura u praksi. Njegovi radovi odnose se na mikro akumulacije, male hidrocentrale, vrećaste brane,  inženjering malih akumulacija…

Bio je rukovodilac od reči, privrednik za primer, vizionar…  Po njegovoj zamisli, 1964. godine došlo je do preorijentacije u radu Vodne zajednice. Na godišnjoj skupštini odlučeno je  da se dalja poslovna politika usmeri na  poslove navodnjavanja, odvodnjavanja, izgradnju vodovoda,  zaštitu vodnih tokova od zagađenja… Vodna zajednica je u tim aktivnostima postala pionir u Srbiji i uživala veliko ugled u poslovnom svetu.

Mihajlović je vukao smele poteze. Rukovođenje je odvojio od upravljanja i na taj način dobio široki prostor za delovanje. Od organa upravljanja je prethodno zatražio da mu prepuste upravljanje firmom, a ako takav način rada ne daje rezultate što će se videti po  završnom računu, ponudio je  ostavku na svoj položaj. Vlast  na to nije baš blagonaklono gledala.

Jednog dana su ga pozvali u Opštinski komitet i otvoreno upitali zašto Vodna zajednica nema partijsku organizaciju? Pre svog odgovora upitao je sme li da bude dovoljno  iskren? Gledali su ga začuđeno. A onda je nastupio šok kad je kazao da niko u Vodnoj zajednici ne želi organizaciju Saveza komunista!  Bio je čak spreman da napusti direktorsko mesto ako partijska vrhuška na tome insistira. U tome je ostao  čvrst i istrajan do kraja jer je, kad je vodoprivredna delatnost u pitanju, bio neprikosnoveni autoritet.

Njegova uloga u  projektovanju nekih objekata  u slivu Jasenice, Kubršnice, Velikog Luga i drugih vodotokova bila je izuzetno plodna. U periodu od 1956. do 1972. godine  velika pažnja bila je usmerena na zaštitu od poplava. Obimni radovi izvedeni su u slivu više  reka. Istovremeno su urađeni i mostovi preko Jasenice na putu  Natalinci – Saranovo – Rača, a podignut je i drveni most na putu Palanka – Vodice kod Instituta za povrtarstvo.

Izuzetan doprinos dao je vodosnabdevanju stanovništva.  U njegovo vreme vodovod su,  zahvaljujući trudbenicima Vodne zajednice i sredstvima građana i  državne kase,  dobili Svilajnac, Petrovac na Mlavi, Paraćin, Sopot, mnoga mesta na Pešterskoj visoravni, Radovanje… Tada je potekla i ideja o međuopštinskom projektu  vodosnabdevanja „Morava 68“. Taj sistem bio je predviđen da poji Veliku Planu, Smederevsku Palanku i Mladenovac.

Mihajlović je imao i ključnu ulogu u projektu  n a v o d nj a v a nj e, a u sklopu toga i u realizaciji sistema „Azanja“. Za  izgradnju akumulacije Vlaški  Do, koja je ometana  sa više strana,  lavovski se borio direktor azanjske Zemljoradničke zadruge Aleksandar  Bata Marković:

„Ja sam seljak za brane i jezera, tehnički nepismen, ali imam osećaj da će se izgraditi brana i formirati akumulacija kojom ćemo se ponositi“ – branio je svoj naum i projekat Vodne zajednice.

Na pripremnom  sastanku neki su dobacivali i govorili kako je on laik i ne razume se u akumulacije, ali se on nije dao i obećao da je spreman staviti u zalog sve što je postigao u životu ako u Vlaškom Dolu kraj zadružnog voćnjaka ne „progleda“ jezero.

Branu je, razume se, projektovao Mile Vodenjak, akumulacija se preko zime napunila, a direktor Zadruge ga je pozvao da dođe u Vlaški Do i na licu mesta se uveri da je poduhvat uspeo. U Vlaški Do je došao i direktor  Instituta za kukuruz dr Vladimir Trifunović koji se interesovao za zapreminu akumulacije, visinu brane, slivno područje…  Profesor Trifunović i njegovi saradnici bili su prijatno iznenađeni kako je na blago nagnutom slivnom terenu  sagrađena akumulacija zapremine preko 700 hiljada kubnih metara vode.

Prilikom tog susreta direktor Marković je čelniku Vodne zajednice ponudio novčanu nagradu, koju je  on odbio rekavši da najvećom nagradom smatra puno jezero. Ipak, Zadružni savet zadruge je  14. juna 1965. godine doneo  odluku da mu se  u znah zahvalnosti  za inženjersku smelost izda trajna dozvola za pecanje na Vlaškodolskom jezeru. To je sa zadovoljstvom prihvatio i doživeo  kao  najveće priznanje  za inženjerski rad koji je trajao punih 50 godina.

Izgradnji akumulacije Kudreč na profilu Popova česma, koja se nalazi na periferiji Smederevske Palanke, prethodila je junska poplava 1948. godine u kojoj je jedna osoba izgubila život i pričinjena velika materijalna šteta.  Revizija projekta rađena je na nekoliko nivoa: od opštine preko sreza do republike. I svi su ukazivali na problem količine vode, jer gotovo niko nije verovao  da se akumulacija  od milion kubnih metara može napuniti sa tako male slivne površine. 

Izgradnja brane i formiranje akumulacije Kudreč, kako su pisale lokalne novine, spasili su 1970. godine  Smederevsku Palanku od poplave, slične onoj koja se desila 1948.  Izgradnja brana,  naročito malih akumulacija, bilo je inženjersko opredeljenje Milosava Mihajlovića čitavih pola veka njegovog rada. Bio je i ostao ubeđen da u Šumadiji  samo male akumulacije, posebno u slivu Jasenice, Kubršnice i Velikog Luga s pritokama, mogu u prvoj fazi  da obezbede dovoljno vode za navodnjavanje. Osim toga, one su i odlična brana od poplava, jer su u stanju da zadrže poplavni talas.

On se srčano zalagao za izgradnju  vodoprivrednog muzeja na otvorenom prostoru, a za čitav sliv Velike Morave. Bilo je zamišljeno   da se na površini od nekoliko hehtara u potesu Kudreč, postave makete objekata koje je gradila Vodna zajednica. To bi bio jedinstven muzej pod otvorenim nebom. Bila je ostavljena mogućnost da se na tom prostoru izgrađenim objektima predstave i druga vodoprivredna preduzeća, a u „postavci“ bi bile vodenice, valjaonice sukna, strugare i male hidrocentrale.

Sredina, zapravo pojedinci u njoj počeli su da podmeću nogu  inženjeru Milosavu Mihajloviću. U Službi društvenog knjigovodstva, naime, potrudili su se da ga zaustave u realizaciji zaista sjajnih ideja kakva je bila ova, ali i druge. Smišljena je, naime, priča o njegovoj velikoj plati i lansirana preko novina.  Neki novinari iz Smedereva i Smederevske Palanke, koji su znali o čemu se ovde radi,  nisu pristali da  budu uvučeni u prljavu političku igru. Međutim, u nju je ušao NIN, pišući kako neki direktor Vodoprivrednog preduzeća, svakog prvog u mesecu prima veći lični dohodak (čak duplo) od predsednika Savezne skupštine, a gotovo isto koliko i Dragoslav Draža Marković, Milenko Bojanić i Branko Pešić zajedno.

Posle objavljivanja te lažne informacije, poslanici su već na prvoj sednici Skupštine od predsednika Branka Mirkovića Puše zatražili  iscrpnu informaciju o tome,  znajući da je Smederevska Palanka bila njegova izborna baza. Mirković je telefonom nazvao Mihajlovića i upitao da li čita NIN? Odgovorio je da ga čita  ali povremeno , pa se Mirković potrudio da mu pročita onaj deo teksta u kome se kaže da ima veću platu od Markovića, Bojanića i Pešića. Mihajlović je bio siguran  da je takva informacija zlonamerno puštena u javnost da bi ga kompromitovali.

Posle pauze od desetak minuta, ponovo ga je nazvao Mirković i kazao kako je Služba društvenog knjigovodstva pogrešila te da im je naredio  da odmah urade ispravku  i dostave tačnu informaciju pre početka poslepodnevnog zasedanja Skupštine.

„Nije to greška, Pušo“ – kazao je u telefonsku slušalicu Mihajlović. „To je zlonamerno. Ako su pogrešili  oko plate, kako su mogli da pogreše oko moje stručne spreme. I sam znaš da sam diplomirao na Građevinskom fakultetu, a započinjem i postdiplomske studije.“

Međutim , NIN  u narednom broju u tekstu  pod naslovom „Vrh plate nije na vrhu“ komentariše visinu primanja pojedinih funkcionera u Federaciji i pri poređenju ističe da direktor Vodoprivrede iz Smederevske Palanke ima mesečni lični dohodak od  17.085 dinara, daleko više od saveznih funkcionera, uz naglasak da je završio samo srednju školu.

Milosav Mihajlović je presavio tabak i povodom objavljenog članka zatražio da NIN demantuje pisanje novinara Vuka Draškovića. Uredništvo nije imalo kud objavilo je demanti u kome već u prvoj rečenici stoji:

„Pre svega izvinjavamo se drugu Milosavu Mihajloviću za navodne greške. Na žalost, dešava se i to u novinama. Ako za nas ipak ima nekog opravdanja, podatke o proseku prošlogodišnjih zarada u preduzećima Srbije koje smo objavili prilikom pisanja o platama saveznih rukovodilaca, dobili smo u Službi društvenog knjigovodstva, tačnije u njenoj centrali za Srbiju… Naknadnim proveravanjem, a na traženje republičkog Sekretarijata za rad, ustanovljeno je da je SDK napravila grešku, kada je sračunala da je generalni direktor Združenog vodoprivrednog preduzeća iz Smederevske Palanke, minule godine primio platu od 17.085 dinara…“

Bio je to početak kraja radnog angažmana diplomiranog građevinskog inženjera Milosava Mihajlovića u Smederevskoj Palanci. Rešio  je da spakuje i kofere i sa ženom krene u Beograd da traži novi posao. Bilo je uzaludno  da iz dana u dan dokazuje suprotno od onoga što su drugi pisali i govorili. Tih dana se setio saveta  dipl. inženjera  Milana Šiškovića, prvog predsednika Upravnog odbora Vodne zajednice:

„Vi ste kolega mladi i imate rezultate i svi Vas hvale. Ako budete oprezni, može doći vreme da oni koji Vas hvale, zaborave sve ono što ste dobro učinili i počnu da viču ua, ua…“

Mihajlović je slegao ramenima i upitao:

„Pa šta ja tada da radim?“

Šišković ga je posavetovao:

„Prvo, nemojte slučajno da se branite, jer će biti sve gore i gore…“

Zaćutao je na trenutak pa dodao:

„Najbolje je da se tom prilikom pridružite tim bukačima i da počnete da vičete: ua, ua…. I tako napustite borbu, a najbolje je da napustite mesto stanovanja.“

Izabrao je ovo poslednje. Dao je otkaz Vodnoj zajednici, uzeo odmor i pošao u Beograd kod starog poznanika, generalnog direktora Združenog preduzeća „Morava“ Isidora Čolovića. Čim je kročio u njegovu kancelariju i ispričao šta mu se sve desilo u Smederevskoj Palanci, Čolović je pozvao sekretaricu i rekao joj da ode u kadrovsko odeljenje i kaže  da sada već bivšem direktoru Vodne zajednice „Palanka“ napišu rešenje kojim se postavlja za šefa Samostalnog odeljenja za vodoprivredni razvoj „Morave“.

Čim je stiglo rešenje, Čolović je ustao, pružio mu ruku i kazao:

„Idi sada i pozdravi se sa Palančanima zauvek! Odavno sam ti govorio da ih napustiš, ne znam šta si toliko čekao?“

Dragoljub Janojlić