Smederevska Palanka

Imali smo ljude: GRGUR MILOVANOVIĆ, RATARAC NA ČELU VELIKE ŠKOLE

Grgur Milovanović (Ratari 1842 – Beograd 1924.), bio je dekan Velike škole i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Rođen je na sv. Savu 1842., dve godine posle smrti oca Pante, za ono vreme prilično pismenog seljaka. Majka Ružica je poticala iz Krnjeva od roda Hranisavljevića. Bukvar i časlovac završio je kod učitelja  Stevana Abdića u Grockoj, gde mu se majka bila preudala. Školovanje je  1852. godine nastavio u gimnaziji, a izdržavao se tako što je kao đak posluživao kod jednog od imućnijih beogradskih trgovaca.

O Grguru se u rodnom kraju  godinama gotovo ništa nije znalo. Trebalo je da prođe čitav vek pa da se njegovom životnom biografijom pozabavi profesor Milija Đorđević, nekadašnji kadrovik u „Goši“, docnije profesor u istoimenoj Tehničkoj školi i do kraja radnog veka novinar u „Uzoru“ i korektor u Štampariji „10. oktobar“.  Zahvaljujući njemu među žive Ratarce vraćen je nekadašnji profesor i jedno vreme dekan Pravnog fakulteta. Bio je ličnost blistave karijere koja je stalno bila u usponu.

Njegova biografija, kako je to  napisao Ratarac prof. dr Aleksandar Jovanović, može se razumeti i kao svojevrsna „pohvala upornosti,  bistrom umu i neprestanom radu u korist otadžbine.“ Životni put Grgura Milovanovića se u mnogome podudara sa nastajanjem i usponom mlade srpske države.  Rođen je devet godina posle turskog hatišerifa  knjazu Milošu; i kako podseća profesor Jovanović, u krajnjem izvodu u turskoj državi, živeo u Kneževini i Kraljevini Srbiji, a umro u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

„Milovanovićeva biografija nam posredno pruža i neke od mogućih odgovora na ova pitanja kako je bio moguć tako brz  i temeljit uspon“ – piše profesor Aleksandar Jovanović. „Jedan od odgovora krije se u odnosu države  prema svojim najboljim učenicima i studentima.  Siromašna zemlja nije žalila novaca da bi ih slala na doškolovavanje u inostranstvo i, prema tome,  sasvim im je precizno određivala prava i obaveze. Bili su dužni da vode računa o novcu i da redovno izveštavaju ministra prosvete o onome što su slušali i o nastavnicima koji su im predavali.“

Milija Đorđević je, radeći na monografskom delu o profesoru Grguru Milovanoviću, glasno progovorio  i o dvostrukom zaboravu  kojim su „zahvalni“ potomci prekrili život i delo ovog znamenitog Ratarca.  Prvi put su to učinili nakon njegove smrti, u međuratnom periodu,  zbog učešća i osude njegovog sina pukovnika Milana Milovanovića na Solunskom procesu 1917. godine, a drugi put posle 1945.  jer je u knjizi „O slobodi štampe“, kao i u pristupnom predavanju održanom na Velikoj školi još 1875.  rekao da anarhizam, nihilizam i komunizam vode društvo u divljaštvo.

Profesor Aleksandar Jovanović, radeći na predgovoru Đorđevićevoj knjizi, napomenuo je „da se  ne može zaborav Milovanovićeg imena objasniti samo ovim dvema činjenicama, mada su one nesumnjivo i u velikoj meri na zaborav uticale. Izgleda da ima nešto dublje od ideoloških razloga u prirodi naše kulture što nam onemogućava da čuvamo predačka iskustva i da potpuno i efikasno  (raz)rešimo osnovne nacionalne i društvene nedoumice koje su srećniji narodi na vreme rezrešili. O tome je, takođe, Grgur Milovanović govorio više puta, možda najpotpunije u pristupnom predavanju.“

Profesor dr Zoran Stojanović, govoreći o Grguru Milovanoviću kao profesoru i teoretičaru krivičnog prava, jedan od razloga što je ovaj Ratarac zaboravljen „treba tražiti i u tome što je posle pojave radova Tome Živanovića takoreći sve što se pre toga dešavalo palo  sasvim u senku. Iako je doprinos Tome Živanovića  nauci Krivičnog prava u Srbiji najveći, on ne spada u osnivače te nauke. To mesto pripada trojici naučnika: Ceniću, Avakumoviću i Milovanoviću. Ne samo da se ta uloga Grguru Milovanoviću ne može ozbiljno osporiti, već je on, kad je reč o visokoškolskoj nastavi Krivičnog prava,  bez sumnje na prvom mestu.“

Nepravdu i prazninu koja danas postoji u pogledu uloge i značaja Grgura Milovanovića, kako ocenjuje prof. dr Stojanović,  otkloniće knjiga njegovog zemljaka Milije Đorđevića. Iako ona ne može nadomestiti štampanje njegovih predavanja, ona će u velikoj meri doprineti razumevanju uloge koju je Grgur Milovanović imao kao profesor i teoretičar Krivičnog prava u Srbiji u vreme kada je u njoj nastajala ta nauka.

Milovanović je u pristupnoj besedi održanoj početkom septembra 1875. godine naveo da nije lako baviti se naukom i ukazao na metod nameravanog predavanja održanog odmah posle Ukaza o postavljenju za profesora katedre   Krivičnog zakonika sa postupkom, a u prisustvu  ministra prosvete Stojana Boškovića. Iz šireg izlaganja izdvajamo:

„Iz prostranog kola nauka, iz venca okićenog bogatim rezultatima sreće i blagostanja čovekovog roda, mi danas preduzimamo izučavanje nauke, koja je po prirodi svojoj jedan od najvažnijih,  a po značaju i vrednosti jedan  od najznamenitijih cvetova toga venca. O nežnosti, značaju i vrednosti lako ćemo se uveriti, čim se opomenemo,  da nauka Krivičnog prava zaseca u oblast privatnog i javnog života čovekovog,  zaseca u oblasti časti čovekove, dotiče se nežne roditeljske ljubavi, delikatne bračne veze, zaseca u oblast bogodatnog života čovekovog, zaseca u organizam,  u telo i srce društvenog života…“

Iz ovih nekoliko rečenica moguće je zaključiti stepen njegove književne pismenosti.  Čitao je i mnogo voleo narodnu epsku poeziju. Pesma o slepom Grguru toliko mu se svidela da je na osnovu nje promenio svoje kršteno ime Grigorije. Učinio je to ne tražeći dozvolu ministra unutrašnjih dela. Zbog toga njegova svedodžba iz Liceja  glasi na ime Grigorija, a ne na ime Grgura  Milovanovića.

U svojoj široj autobiografiji piše da se u Licej, u prvu godinu  prava upisao 1859. godine.  Družina koja je tada izdavala povremeni spis „Licejku“ zamolila ga je da za nju napiše jedan članak pravničke sadržine.  Rado se tome odazvao i napisao tekst „Država i Državljani“. Tadašnji cenzor i rektor Liceja  Kosta Branković  predao je njegov tekst na ocenu ministru finansija, tadašnjem zastupniku Upravitelju Prosvete, koji je zabranio da se to, kako je zapisao Milovanović, pečati.

„Usled toga po odluci družine i po želji samog rektora“ – piše u svojoj autobiografiji Milovanović – „otišli smo ja i Čeda Mijatović Kosti Cukiću da ga molimo  za nužnu dozvolu ili protestvujemo protiv neopravdane zabrane. Primio nas je sasvim mirno, pa saslušavši rekao: vi još treba da slušate i učite a ne da već pišete. Posle dužeg govora rekao je da je uglavnom ovo gde se govori u članku kakav vladalac treba da bude, odmah će se zamišljati knez Mijailo u lenti…“

Školovanje je nastavio u Hajdelbergu, gde je na univerzitetu proveo  četiri semestra slušajući uglavnom važnije predmete: rimsko, krivično pravo i državno pravo, a uporedo i sudsku medicinu. Iz Hajdelberga otišao je na univerzitet u Lajpcigu na studije  krivičnog prava kod čuvenog profesora Vehtera, a tu slušao i predavanja iz ekonomije i finansija kod poznatog profesora Rosera i higijenu kod Reklama. Iz inostranstva je redovno slao izveštaje o tome koja je predavanja i kod koga slušao, kao i kojim se delima i piscima služio. Tako se u jednom pismu dotakao dela Liberova i nekih njegovih misli, koje je docnije na srpski preveo  tadašnji pretedent na presto, a docnije kralj Srbije Petar Prvi Karađorđević.

Vrativši se u zemlju predao je molbu ministru pravde za rad u državnoj službi, izričito u  sudskoj struci ma gde bilo. Tako je septembra 1865. postavljen za pisara druge klase u čačanskom Okružnom sudu, gde je imao zadatak da vodi intabulacione knjige, naplaćuje taksu i zastupa državnog pravobranioca u građanskim sporovima i obavlja poslove  delovođe pri građanskim i krivičnim sporovima. Već sledeće godine postavljen je za sekretara druge klase u Užicu u kome je bilo tada preko suđenje za krivce zbog hajdučije, koja je u to vreme cvetala u planinskim i vrletnim predelima užičkog kraja.

Ukazom je 1866. godine po potrebi službe postavljen za protokolistu u Ministarstvu pravde što mu se nije baš dopalo. Posle dva, tri meseca prebačen  je u  ekonomsko odeljenje ministarstva vojnog, kako navodi u svojoj autobiografiji, poglavito zbog nužnih ugovora o nabavkama i liferacijama za vojsku, a potom je bio određen za zamenika vojnog sudskog auditora.

O tome piše:

„Tu sam teških i mučnih časova imao u području tadašnjeg načelnika vojske. Često smo dolazili u sukob pri raspravljanju  krivičnih slučajeva. On je na priliku sasvim druge kazne određivao, a ne one koje sam ja na osnovu krivičnog zakona i referat navodio.“

Kad je 1868.  u Topčideru poginuo knez Mijailo, Grgur Milovanović je određen za delovođu pri isleđenju u odseku u kome je Marko Lazarević, docniji ministar unutrašnjih dela,  bio islednik.

„Knez Mijailo je u istini bio voljen – i sve je kipelo i vrilo od mržnje u narodu prema okrivljenima, pa u tome nisu umnogome bili slobodni ni islednici ni delovođe“ – navodi Milovanović u svojoj autobiografiji. „ Ja sam se u odseku svojem, sa islednikom trudio, da se izviđanje čini:  sine ira et studio;  i rad ovog odseka dao je povoda Simi Nenadoviću,  okrivljeniku, da prolazeći pored kancelarije moga odseka u tzv. Pašinom konaku uzvikne pred svetom koji je tada bio: „Evo braćo, ovde se samo strogo po zakonu radi!“

Posle tog procesa Grgur Milovanović je unapređen  sa 50 talira  za sekretara prve klase u sudu požarevačkog okruga. Koliko je posla imao u sudu, toliko ga je bilo i van suda. Sa mlađim i sposobnim ljudima, uspeo je da osnuje čitaonicu i pevačku družinu i pokrene akciju za izgradnju pruge od Dubravice do Požarevca. Stalno je govorio  da se mali narodi, osim oružjem moraju boriti i perom, pa je tako održao prigodnu besedu:

„Ako me pamćenje ne vara, na današnji dan u subotu 4. februara 1804. godine naši su se stari iskupili u  selu Banji ispod planine Venčaca pa zaverili ili da se oslobode ili da izginu, izabravši sebi za vođu Karađorđa.“

Posle te besede 1871. godine postavljen je za sudiju okružnog suda u Knjaževcu. Bio je tada, kako je zapisao, još narodni vojnik, redov u artiljeriji, pa se tako desilo da je kao sudija s vojskom morao ići peške od Lastavičkog Polja do Novog Hana.

„A kako sam tada u građanstvu i kod činovništva primljen i cenjen, može se izvoditi otuda, što su me,  kad sam  sa ženom usled ukaza krenuo iz Knjaževca za Beograd, mnogi građani i činovnici dopratili na kolima (a neki i na volujskim) čak do Novog Hana, gde su me staraoci raznih masa, pa i udovice neke, sišav sa okolnih visova, dočekali, da me pozdrave i isprate“ – stoji u Milovanovićevoj autobiografi.

Te 1873. godine postavljen je za sekretara druge klase u Ministarstvu građevina, uz unapređenje  od sto talira godišnje. Tadašnji ministar Ranko Alimpić smatrao je da bi Milovanović  „zbog nužnih ugovora između Srbije i izvesnog društva radi trasiranja i podizanja železničkih pruga – što su neki savetovali poznajući ga – bio dobar izbor.“ Tu se, pre svega imalo u vidu da je  bio „ valjan đak u Germaniji i Francuskoj.“

Gurgur Milovanović  svojim radom uglavnom je pripadao Velikoj školi. U njoj je radio punih 28 godina. Za burna vremena u kojima je on živeo, to je bio jedinstven primer. U političkom vrtlogu,  njega je kao pravnika,  naučnika i odličnog profesora,  održala na katedri visoka svest o potrebi da predano  služi pozivu kojem se predao. Bio je isto tako i odličan vaspitač. On je osećao od kolike je potrebe uliti u mlade duše osećaj pravičnosti i patriotizma. Može se reći da se njegovom vaspitnom uticaju ima zablagodariti što su sudije kod nas imale onaj veliki osećaj pravičnosti i zakonitosti. Milovanović je doživeo da vidi  plodove svoga rada. Doživeo je da vidi kako su generacije koje on spremao, ostvarile njegovu najveću želju:  oslobođenje i ujedinjenje naših naroda. Živeo je tiho, skromno i povučeno sve dok se 5. novembra 1924. njegov život nije ugasio u 81. godini.

                                                                                                                                                                                               

Dragoljub Janojlić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.