Nož

PrintPitaju me, ovih dana, sugrađani, ima li reagovanja na tekst objavljen u poslednjem broju „Palanačkih“, o dosadašnjem „radu“ i doprinosu opštini koju predstavlja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, narodnog poslanika Bombice Nektarijevića.

Ako nema reagovanja, komentarišu, znači da i nema šta da odgovori.

Komentara ima, najčešće odgovaram, na društvenim mrežama, od strane njegovih virtuelnih naprednih vojnika, ali o tome je već bilo reči, pa se nećemo ponovo „baviti“ tim primitivizmima.

Značajnije od toga je da je počelo da se „kuva“ u Opštinskom odboru Srpske napredne stranke, čiji veći broj članova traži smenu prva dva funkcionera, predsednika – poslanika  Nektarijevića i njegovog zamenika Bogdanovića.

Tek da pomenem, da je i direktorski „učinak“ Bogdanovića u OB „Stefan Visoki“ bio tema u poslednjem broju našeg lista.

Elem, kako tvrde sagovornici, 18 članova nadležnog organa Srpske napredne stranke u Smederevskoj Palanci zahteva smenu, a 12 podržava predsednika i potpredsednika ogranka.

Izgleda da se veći broj lokalnih Naprednjaka  stidi i ograđuje od svega što su ta dvojica do sada učinila Palančanima.

Sabrali su ljudi dva i dva i shvatili da sa njima na vrhu, neće dobro proći na predstojećim lokalnim izborima.

E sad, politika je to, i pitanje je da li će uticaj narodnog poslanika i predsednika Opštinskog odbora biti jači od snage argumenata većine članova tog organa.

Pitanje je i ko će gore, u vrhu SNS-a, odlučivati o palanačkom naprednom slučaju, ko ima jači „lobi“. Upućeni kažu da Bombicu podržava njegova čukarička struja, ali ni uticaj predvodnika suprotstavljene grupe nije mali, jer ga posebno uvažava lider stranke.

No, nisam baš siguran će se Vučić – u vreme početka izgradnje „vizionarskog“ Beograda na vodi, krize sa migrantima i prepucavanja sa Hrvatima, zahteva za smenom Gašića, sukoba sa Nikolićevom strujom u SNS-u…, narastajućim siromaštvom i svakodnevnim plasiranjem demagogije kao političkog programa – baš baviti palanačkim Naprednjacima i rešavati lokalna pitanja u relativno maloj opštini.

No, svakako, pratićemo dešavanja na tom polju.

2015-09-26-2153Zapravo, tema ovog teksta je nešto sasvim drugo. A, verovatno, u direktnoj vezi sa prvim delom.

U subotu 26. septembra, usred bela dana, između 12 i 15 časova, na dvadeset metara od kuće u kojoj živim sa porodicom, nepoznata osoba, veoma oštrim nožem je posekla sve četiri gume na mom automobilu.

Kontaktiran je tužilac, policija je obavila svoj deo posla, i, istraga je u toku.

Dao sam izjavu i izneo svoje sumnje u vezi sa motivima počinioca tog vandalizma.

Studirao sam prava i znam da je manje zlo „osloboditi stotinu krivih, nego osuditi jednog nevinog“, pa i nisam nikoga konkretno optužio za učinjeno, ali nisam ni potcenio zdravu logiku.

Nikada u životu nisam bio meta fizičkog napada, nemam ličnih neprijatelja, ne bavim se „sumnjivim“ poslovima, nemam para više nego što je neophodno za život, ali živim u državi u kojoj je sve više „neostvarenih“, slobodnije rečeno nenormalnih ljudi, i bavim se javnim poslom. Ukazujem na određene ljude i događaje iz javnog života, pa stoga, povremeno trpim fejsbuk – uvrede zaslepljenih pojedinaca.

Interesantno, da mi nikada niko nešto slično nije saopštio uživo.

Nije da mi ne smetaju neotesane uvrede, ali stekao sam neki poseban imunitet na „razmišljanja raznih budala“, osim kada to pređe, takozvanu, crvenu liniju, kao pre nekoliko dana, o čemu je bilo reči.

Naravno, kada bih pisao o farmi, parovima ili velikom bratu ili bar ko koga „praši“ po estradi, ne bi mi bušili gume, a novine bi se štampale u desetostruko većem tiražu.

Da se odmah izjasnim – hvala, ne!

Odlučio sam da se novinarstvom bavim na način koji u Srbiji – odumire.

U manjim sredinama istina je bliža onima koji žele da je vide. Zato su lokalni mediji značajniji i kvalitetniji od tabloidiranih „velikih“ novina koje „žive“ od loših vesti,  laži i abrova.

Zato još samo pojedini lokalni mediji, kako reče jedan ugledni zvaničnik, čuvaju čast novinarske profesije.

Na kraju, zato je i država donela zakon kojim sufinansira njihov opstanak i rad.

Zato tvrdim da onaj naoštreni nož nije zaboden samo u gume jednog automobila.

Ta oštrica zabijena je u potrebu za normalnim životom, nas običnih ljudi.

To je nož koji pokušava da trasira put najgorima , do pozicija koje im ne pripadaju.

Razmišljam i brinem, gde će ta oštrica sledeći put završiti, ako krivac za ovo divljaštvo ne bude pronađen i pokazan javnosti?

I još nešto: da li je ovaj događaj uopšte vest u državi u kojoj više ništa nije nemoguće?

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *