”Какав диван народ”

Тешка срца, закључио сам да Срби 21. века обожавају ”лоше ђаке”. И поједине битанге, готиве.

Чак и понеки олош је на цени.

Много је примера, а највише на гласачким листићима. Ту ”упадају у очи”.

Има их и међу носиоцима високих одликовања. Посебно међу онима која дели Приватно предузеће ”Српска православна црква”.

Поједини су и национални хероји.

Заправо, идоли.

Срби 21. века хране се, наводном, туђом мржњом према њима (јер, ”непрестана је светска завера против малог поносног народа”).

Особености су им и свадљивост, инат и тврдоглавост.

Када понестане ”аргумената”, галаме да би доказали да су у праву.

Тачније, увек су у праву.

Склони су и мазохизму, мада не препознају то у правом значењу. Мисле да је мазохизам средство за остварење бољег живота.

Потребама других баве се – теоретски.

Емпатија је само страна реч, непознатог значења.

***

ОК, можда грешим. Нико није савршен.

Али, проанализирајмо себе и околину, али стварно, и донесимо закључке.

Прошетајмо се кроз наведене особине и потражимо рационалне одговоре.

Наравно, све ово тиче се једног дела народа, чији је проценат већи од остатка до сто. Не односи се, значи, на све грађане Србије.

Само на већину.

Постоји и мањина, која пати, због свега тога. И не може ништа да учини да би то променила.

Све ово, у жељеној интерпретацији аутора, нема везе са политичким опредељењима или наклоностима.

У флексибилнијем приступу скоро је поклопљиво са бројем и профилом подржавалаца владајућих гарнитура током деценија српског вишестраначја.

И то, на већ наведене, додаје још једну особину – властољубивост.

Срби воле власт.

Вође, такође, готиве (”…овце твоје не могу без тебе”).

Хвале се, и наводном, присношћу са важнима.

***

”Какав диван народ”, реплика је из једног од бољих домаћих филмова.

Изговорио ју је Енглез.

А људи на које се односи, живели су – овде – средином минулог столећа.

(Из необјављене књиге ”Приче из глувог доба”)