Тај “пас” више не уједа
Ћациленд је био парадигма напредњачких вредности, мера њиховог света и граница њиховог домета.
И нема га више.
Гаси се и “идеја” која га је створила.
Нестаје, у свој својој лажној сопствености, и његов творац.
Још понеки лавеж, донесе ветар.
АВ, АВ, АВ…
И однесе, у неповрат.
Тај “пас” више не уједа.
Уз све емоције које нам куљају док се присећамо 14 година њихових злодела, морамо да останемо “хладне главе” и омогућимо Студентском покрету да доврши посао.
Признајем, моје срце би све који су тукли, претили, вређали и крали, одмах предало Апачима. Не знам за тежу казну.
Али, мудрост станује у глави и надјачава емоције.
Нека буде све по закону.
Јер управо је у томе разлика између света који одлази и света који треба да дође.
Један је почивао на сили, страху, понижавању и уверењу да је власт дозвола за све. Други мора да утемељи слободу, одговорности и поштовање закона. Ако желимо да се ослободимо напредњачког ужаса не смемо да преузмемо њихове методе, чак ни онда када нам се чини да би освета била најправеднији одговор.
Систем се мења тек када правила почну да важе једнако за све.
Зато је данас најважније да Студентски покрет сачува оно што га је учинило победником и симболом наде.
Његова снага није у стеченој прилици да замени једне људе другима, већ у томе што је добио подршку народа за другачију политику, другачије институције и другачији однос према грађанима. Огроман бенефит је што студенти нису дужни да буду ничија продужена рука, нити да испуне очекивања било које политичке групације. Њихова одговорност је према народу који их је подржао у намери да створе земљу у којој се правда неће условљавати партијском књижицом.
Зато нема пречица.
Нема револуционарне правде која би смела да прескочи доказе, поступак и право на одбрану.
Ко је кршио закон, мора на оптуженичку клупу.
Ко је злоупотребио положај, мора да се испита.
Ко је наредио насиље, мора да се суочи са последицама.
Али за сваку оптужбу потребни су докази, за сваки поступак независне институције, а за сваку пресуду закон. У супротном, уместо правде добили бисмо само ново безакоње.
Свака жртва мора се чути, свака чињеница утврдити, а сваки одговоран појединац суочити са законом.
Без повлашћених и без унапред осуђених.
Тако се ствара непрелазна граница, јер Ћациленд је био више од простора. Био је слика једне политичке бахатости која се представљала као снага, и немоћи која се скривала иза агресије. Његов нестанак зато је симболичан крај једног времена и почетак посла који је пред нама.
Зато стрпљење, али не пасивност.
Зато одлучност, али не осветољубивост.
Зато правда, али не линч.
Нека се утврди ко је шта радио.
Нека се отворе досијеи, испитају послови, провере уговори и процесуирају све злоупотребе.
Нека одговарају сви за које се докаже да су кршили закон, без обзира на функцију, име или политичку припадност.
Јер, циљ није да се “пас” замени другим “псом”.
Циљ је да више никада не морамо да живимо у страху од његовог лавежа.