U mom gradu je glupo voziti skejt (25 godina „Six pack“)

Iz teških vremena izlazi značajna ili velika umetnost, ako si sklon njoj. Ako nisi, iz tebe će isplivati agresija, frustracija i lepeza ništavila. Sam biraš na kojoj si strani.

Reč je o jednom bendu, bendu koji je opismenio čitavu jednu generaciju. Tačnije, one kojima je bilo do toga da se opismene u vreme sankcija, ratova, restrikcija, besparice, dekadencije morala i egzekucije svega što ima veze sa urbanom kulturom; kulturom koja je oblikovala mnoge od nas, a i danas oblikuje neke nove mlade ljude.

Reč je o jednom bendu koji je kod nas doneo novi muzički izražaj; melodični- pank rok druge generacije i koji je pokret “pank”, postavio kao stvar koja je zapravo društveno i socijalno prihvatljiva pojava, koja nije nužno izlaženje iz šablona zarad egzibicionizma. Vidiš, pank-rok nije dvolitra piva na ulici, srednji prst u vis protiv svega i nužna nepristojnost, jok. Tekstovi benda o kojem pišem je pokazao da je pank-rok: knjiga, olovka, papir, empatija, moral, prijateljstvo i ljubav.

Oni su, figurativno, nogom razvalili vrata od radio-stanica u ime pank-roka i kao predvodnici, otvorili put sebi, svojim tadašnjim kolegama, ali i mnogima od nas koji smo kasnije ušli u taj svet. Nije mala stvar.

Većina tekstova njihovog frontmena mogu komotno biti u čitankama u srednjim školama (prim. aut. pod uslovom da postanemo normalna država i normalni ljudi), mogu da se razdvoje posebno kao poezija i žive svoj život van akorda i harmonije. To nisam rekao samo ja; jesam, ali to su rekli i njegove kolege sa scene koji su, kao i on, zacementirali svoj položaj kao najvažniji autori na ovom delu hemisfere.

Aha, pričam o bendu „Six pack“ i Mikiju Radojeviću koji ovih dana obeležavaju 25 godina postojanja na sceni.

Palim svoj u Enterprajz, pa ću vas provozati kroz 25 godina jedne ozbiljne i velike karijere.

“Ako želiš nešto u životu moraćeš od sebe sve da daš.“

1995. godina je u pitanju i da, nije veselo. Ako nisi poginuo na ratištu, i ako imaš struju u kući, na TV-u ćeš uglavnom moći da vidiš turbo-folk spotove koji su režiseri pravili kao da su bili na LSD tripu u svrhu ispiranja mozga čitave nacije. Ipak postoje neki izdanci u vidu Kalimera, koji viču “Nepravda!” i puštaju kvalitet da dođe do izražaja; Treći kanal, Radio 202. Tu negde pukotinu pronalazi i ekipa dvadesetogodišnjaka iz Smederevske Palanke. Započinju sa svirkama po Srbiji, odlaze na turneju po Grčkoj i snimaju svoj prvi album “Pretnja ili molitva.” Sa ove tačke gledišta, lični utisak je da smo na tom albumu dobili tek naznaku onoga što će bend zaista postati, i malo onoga što je ekipa radila pre osnivanja samog benda. Publika ga je dočekala raširenih ruku, kritičari kako-koji, krenule su recenzije i intervjui po fanzinima a neke pesme su počele da se izdvajaju sa albuma. Dan-danas su ”Spavaj”, ”Berza bez granica” i ”Vodite me” koncertno aktuelne pesme. Uprkos tome što znam da bi se članovi benda požalili na produkciju, da ”nije ispalo onako kako su zamislili, ali ipak im je drag jer je prvenac”, ne bih se u potpunosti složio sa tim stavovima. Zašto? Hajde sada da pronađemo autora od 20 godina koji će izvući papir sa stihovima ”Da li je pretnja ili molitva stisnutih zubu noći u zid kada udaram? Da li je flaša puna očaja nešto više od strane lakšeg otpora”, jako teško. Da, poznajem ljude kojima je ovo najdraži album, a ”Pretnja ili molitva” i ”Vreme samoće” omiljene pesme „Six pack“. Kažu ljudi da se prvi mačići bacaju u vodi, i da je zapravo drugi album u karijeri benda ono što obično odredi smernicu, da li i kuda dalje. Ovi mačići nisu bačeni u vodu, jer se moglo naslutiti šta će doneti drugi album.

”Svu svoju ljubav, ponos i nadanja daću na poklon pticama, da makar one odlete tamo gde ja ne stignem.”

1997. godina, malo smo srećniji. Ne zato što je postalo bolje, već zato što su ratovi iza nas a ne znamo da nam se za dve godine sprema još jedan. A ’97. se desila ”Fabrička greška”, po mnogima najbolji pank-rok album sa ovih prostora koji je izvršio ogroman uticaj na druge bendove o čemu sam pisao na početku ove priče. Kakav uticaj? Pazi sad, u novonastaloj, pardon, novoraspaloj državi pre ovog izdanja se nije desilo da neko u pesmi umesto poslednjeg stiha otpeva samoglasnik ”a”, za šta je zapravo trebalo hrabrosti. Verujem i da su se međusobno u bendu oko toga dvoumili. Mislim na momenat ”Molitvu za sunce makar neonsko, aaaa..” Posle ovoga, pank-rok bendovi kod nas počinju da cvrkuću kao ptičice. Tu se nalazi i pesma ”Ovde je kraj”, koja je jedna od najlepših ljubavnih pesama. Isto je izvršila uticaj na pank-rok scenu jer su i pankeri, gle čuda, skontali da mogu napisati ljubavnu pesmu. Pomenuti, sada već prave koncertne hitove, jer je i publike bilo sve više, ispratile su i pesme ”Viša sila”, ”Berza bez granica II”, ”Poslednja kap” , ”Vesela pesma”, a s obzirom da vidim da ću nabrojati sve pesme sa albuma, ovde bih se zaustavio. Sve te pesme se i danas sviraju na njihovim koncertima, a i drugi bendovi ih obrađuju.

Značaj ovog albuma je takođe u tome jer je zajedno sa ”Pretnjom ili molitvom” doživeo reizdanje u Hrvatskoj na CD-u. Da, prvi bend posle raspada države koji je iz Srbije, a da je objavio album u Hrvatskoj. Na kraju krajeva, od strane ljudi koji imaju nešto više od dvadeset u tom periodu, ovaj album predstavlja hiruški precizno i zrelo iscrtanu sliku jednog vremena koje je svima koji su tada živeli ovde ostavio ogroman krater u srcama i glavama. ”Fabrička greška” je bila tu to da popuni. A i danas, jer očigledno je da na Ju Tjubu neke pesme sa ovog albuma opasno jure ka milion pregleda, što je za ovaj žanr- ozbiljna stvar. Lično sam vezan za pesmu ”Ovde je kraj”, to je prva njihova pesma koju sam čuo na nekoj sumanutoj HC kompilaciji. Voleo bih vratiti taj osećaj kada sam je prvi put čuo. Išla je po 50 puta na ripit, i verovatno odredila koji muzički žanr će mi u tom periodu biti najvažniji i koji ću kasnije svirati. Da, odredila je i koji će mi bend u tom periodu biti broj jedan, naravno. Suma sumarum i moje neskromno mišljenje; najbolji pank-rok album iz devedesetih i velika je šteta što nismo neke Sjedinjene Američke Države pa da se preko njega pukne neki ozbiljan remaster, kao što je to uradio npr. „Bad religion“ sa ”No control”, dokaz da ovakva muzika ipak zahteva da se svira, mešavina socijalno-angažovanih i ljubavnih pesama, to je sve ”Fabrička Greška.” Six pack“ odlazi na turneju po Holandiji, a posle toga…

“Shvati do mojih visina papirna krila nisu dovoljna…“

Godina je 2000. Znači, prošlo je bombardovanje, uglavnom smo preživeli, plus usponi i padovi na privatnom planu verovatno dovode do albuma ”Minut ćutanja.” Najmračniji, najteži i najveći album „Six pack“. Kada kažem ”najveći”, ne mislim da je najbolji, nego najveći u smislu širine i spektra koji obuhvata, način na koji je odsviran, ali da, tu je i broj pesama koji se više nije ponovio na narednim albumima. Opet moje neskromno mišljenje kaže da se ovakav zvuk, sa ovakvim temama više ne može ponoviti. Jer to je to, u pravo mesto i u pravo vreme. Pesnica u onu lopticu na vašarima, a lampica počne da treperi- to je ovaj album. Tvrda produkcija, tekstovi opet podignuti za stepenicu, i ako hoćeš sve da ih ukapiraš i ”pohvataš”, treba ti neko predžnanje, ili će te, ako si klinac motivisati da istražuješ o Tihom donu, Dilan Dogu, gospodinu i predsedniku.

Gle čuda, ponavlja se ona, da su tekstovi ovog benda za nas koji smo ovo slušali kao tinejdžeri bili važni i u edukativnom smislu. Moja ekipa ih je slušala sa zakašnjenjem od sedam-osam godina, ali je i tada vaga pristojnost-nepristojnost pokazivala egal, ili se meni bar činilo. Ali da, osećaj sramote je ipak postojao, za razliku od danas. Slušajući ”Minut ćutanja” postavljali smo sebi pitanja ”Kao mali sam slušao bend koji je sve znao unapred, svi smo se smejali…”, na koji bend su mislili? Kada krene ”Ne tražim puno”, ni tada, a ni sada ne razmišljam mnogo, jer što više mislim, više zaserem. Pesma ”Dva minuta straha” je verovatno jedna od top 5. koncertnih favorita i publika je uglavnom otpeva sama, uz malu pomoć benda. Zapravo, tada se album preslušavao i davalo mu se ne značaju jer nije bio klik, skrol, stori- postojala je veća pažnja kod slušaoca. Onaj spoj pesama ”Ne znam ni sam” i ”Minus i plus” je nešto nenormalno dobro. Sećam se da me je taj prelaz znao probuditi kada zakucam sa slušalicama u ušima i da bih se budio već u petoj brzini. Što dosta govori o pesmama. Ako se sećaš nekih sitnih događaja ili doživljaja koji bi bili nevažni bez te pesme, a uz tu pesmu ti se probude emocije, takva sećanja ti ostaju urezana zauvek. Album ”Minut ćutanja” je upravo to za mene- emocija i inteligentni tekstovi. Od ”Kao sedneš na splav, pa provališ kako te guta okean…” do ”Ovde nekom treba jebati mater, moje je ime revoulcija”, ”Kroz troboskope nazire se prevara..” mnogo opasan album, bre. Predobri stihovi koji se mogu ispisivati kao grafiti na zidu. Neke tekstove sa ovog albuma sam zapravo u vreme srednje škole i viđao ispisane po tašnama klinaca koji su tada slušali pank-rok. Posle ovog albuma bend kreće sve više da svira i po Hrvatskoj, pa se sećam jednog momenta i rasprave da li je ovaj bend zapravo iz Hrvatske ili Srbije. Tužno, zato što očigledno muzički urednici nisu bili svesni kakav bend imaju i da se od njega ovde pravi sledeći veliki mejnstrim bend koji puni ogromne koncertne hale. To je ”Minut ćutanja” Njegova jedina mana je što se našao između ”Fabričke Greške” koja je uveliko postala kult i….

”Žulj u čizmi ludih skitnica…”

2004. godina. ”Musique“, ali u punom smislu te reči. Album čiji je producent bio Nikola Vranjković. Album koji ima pesme ”Delfinov let” (prim. aut. da se nađe u čitankama), ”Olovke izlomljenog srca”, ”Anđela”, ”Nekako najviše me boliš ti”, ne znam šta napisati o njemu osim da ređam naslove, jer će oni za sebe govoriti mnogo više nego moje piskaranje. Ovaj album je bend stavio u vrh top lista. Mislim da je ovde čak i napravljen taj most andergaund-mejnstrim na najbolji mogući način. Ekipa iz benda je u najjačem i najzrelijem periodu za stvaranje, pesme se redovno puštaju po stanicama, čak i na onim žurkama gde te utisak prevari, pa pomisliš da je u pitanju ekipa seljaka. Ono zapravo, i jeste ekipa seljaka, ali sam lično prisustvovao preobražaju muzičkog ukusa ljudi baš zbog ovog albuma. Koncerti su bili redovni i prepuni gde god su otišli, i to je onaj momenat valjda kada stekneš reputaciju ”rock star” od koje u Americi živiš, a ovde te tapšu po ramenu. Ovde i devojke u štiklama, pre izlaska na splav počinju da dolaze na koncerte da bi čule ”onu pesmu.” Upravo Nikola Vranjković je u tom periodu izjavio ”Jebote, u Srbiji postoji jedan „Six pack“, za koga ljudi znaju mnogo manje nego što bi trebalo.” Ovaj album i Vranjković su to ispravili, ne koliko mislim da je bend to zaslužio, ali bar u toliko da pank-rok pesme koje je producirao dobiju pop formu, a neke od njih ostanu i večne, sa milionskim pregledima i još uvek aktuelne. To nema NI JEDAN pank bend sa ovih prostora. Nije tajna da su ”Nekako najviše me boliš ti” i ”Olovke izlomljenog srca” odavno postale deo i tezgaroškog repertoara (prim.aut. znam da su za neke čak i tražene matrice). Ogroman i najkomercijalni album „Six pack“, šta god da napišem- bespotrebno, jer je u tom periodu 2004. iza njih već opasan trocifren broj svirki i oni su renomiran bend. Amin.

“Ta bi mi klima odgovarala, tamo je i u februaru jul…“

2008. kako što zbog redovnih svirki i turneja sa Sidž Packom, Miki odavno promoviše i svoju knjigu ”Megafon” svira i sa bendom Čovek bez sluha, tako da je u neku ruku i bilo logično snimiti jedan rasterećujući album, koji koliko se sećam, ruku na srce, nije mnogo ni reklamiran, na insistiranje samog benda. ”Discover” kao da je namenjen samo uskom krugu fanova, da prekrate pauzu do sledećeg albuma. Prema rečima Mikija ”U toku turneje, kada po hiljaditi put sviraš ”Crvene makove”, čovek oseti potrebu da se i opusti u studiju”, pa je verovatno kroz igru i druženje nastao ovaj album. Kao gost se na njemu pojavljuje Milana (iz tada aktuelnog „Super s Karamelom“) koja je sa Mikijem otpevala ”Princezu”, obradu od Topića i Slađane Milošević. Zapravo, samo zagrevanje, jer sledi…

“A ja se svega setim ne mogu da uzletim jer krila sam dao tebi na dar..“

2011. godina. Epicentar.

”Šta reći na kraju? „Six pack“ su i do sada imali izvrstan renome, možda i najpoznatiji srpski pank bend u proteklih 15 godina i bend koji je definitivno obeležio domaću melodičnu scenu. Sa novim albumom su postavili standarde i za sebe, ali i za ostale bendove sličnog muzičkog opredeljenja. Priznaću da nisam očekivao ovako dobar album, jer znam koliko je melodija izlizana u poslednje vreme, ali je „Six pack“, prvenstveno strahovito kvalitetnim tekstovima koji su aktuelni, uspeo da potvrdi kvalitet i razlog zbog čega ih mnogi poštuju, cene i slušaju…”

”Slušajte ovaj album, slušajte ga po ceo dan, cele nedelje, jer treba ceniti domaće bendove, trud ljudi koji u crnilu u kome živimo uspevaju da pokažu da sirovi talenat koji poseduju nije slučajan i da se i u Srbiji mogu praviti jako kvalitetni albumi. Budimo ponosni, jer „Six pack“ nije jedini takav bend. Ima ih još jako puno, što u Beogradu, Novom Sadu, Smederevu, pa tako i u provinciji i manjim gradovima. Svaka čast momci i nadamo se da ćete dogurati makar i do desetog albuma!” (deo recenzije preuzet sa Oroševog sajta ”Get on the stage”).

Delim mišljenje sa recenzentom albuma, mogao bih o ličnim emocijama i intimi, ali to bih ipak ostavio za sebe, nije za javnost jer „Six pack“ je bend koji osećam previše lično. Sećam da sam se naježio kada sam čuo pesmu ”Kupleraj”, opet sam osetio taj gruv i snagu koju je jedino „Six pack“ može da ti pruži. Oni zaista nisu preterivali sa angažovanim i političkim pesamam po svaku cenu, ali kada je urade, to bude majgeri – časna reč. A opet, tu se našla i ”Eskadrila čudnih jutarnjih snova”, koju se sećam, he, Tatjana Vojtehovski podelila i oduševila sa njom. Usledila je po ko zna koji put koncertna turneja po čitavom Balkanu, koja gotovo nikada nije ni prestala.

“Loši su đaci postali junaci…“

Počinju svirke pred desetine hiljada ljudi. Beogradski ”Beer fest”, singl ”Bože čuvaj premijera”, koji je opet pogodio direktno u metu i pokazao da već kada si na sceni, treba opet i da imaš svoj stav o stvarima koje se dešavaju tebi, i svetu oko tebe- a Radojević je autor koji je oduvek bio poznat po tome. Čovek kada ceo život posveti rokenrolu, ne može da ćuti na nepravdu i uglavnom izbegne preteranu političku korektnost koja je ubila rokenrol muziku. „Six pack“ ipak nije pao pod uticaj te lažne ”prekorektnosti.” Sve u svemu, jedna kolumna je zaista mali prostor za 25 godina velike karijere koja ima uspone i padove, a ovde je red da pričamo samo o onim lepim stvarima, jer ružnih je previše oko nas. Možda ovo i nije kolumna, možda je samo početak jedne knjige koja je zaslužila da ugleda svetlost dana.

Miki Radojević – “Moje je da stojim na braniku kulture, mladosti i ravnopravnosti”

I zaista je to potvrdio kroz svih 25 godina na sceni. Što sa „Six pack“, što sa svojim zbirkama poezije, što sa svojim intervjuima, što sa bendom „Čovek bez sluha“. Na kraju, zašto je „Six pack“ važan bend? Jednostavno, nije bilo kompromisa za 25 godina. Muzika i tekstovi su svedok jednog ludog nevremena, ali ipak na melodičan način, koji je prihvatljiv širokoj publici. Oni ne dolaze iz glavnog grada, već iz Smederevske Palanke. Kroz Radojevićeve tekstove možeš dosta toga da naučiš, možeš otprilike pohvatati šta su prave vrednosti i ako si u periodu puberteta, mogu te čak izvesti na pravi put i pokazati ti šta je zapravo dobro i vredno u životu. A ako si već u zrelim godinama, u njima opet možeš da pronađeš i zrelost kojom odišu tekstovi.

P.S. „Six pack“ je bend koji još uvek postoji. Čuvajmo autore koji postoje, umesto što oplakujemo one koji više nisu tu. Nemojte posle ”Nismo znali”, drugarski savet.

Rekli su o Mikijevoj poeziji:

Marčelo: Dokazuje jednu suptilnu, a opet tako veliku istinu. Vidiš, kada si klinac sve je tu. 1. Divna radoznalost koja te vakciniše protiv bolesti dokonosti. 2. Naoštrena čula. 3. Vera u dobrotu. Jedna od pouzdanih definicija jeste otupljivanje ovog trojstva. Tragedija je što mnogi, međutim, misle da to nisu vesnici starenja, nego odrastanja. Da, to je neka neminovnost. E pa, Miki pokazuje da nije. On je čovek-činjenica, dokaz da razni spceijalni (d)efekti pristajanja, u koje je okruženje ogrezlo, ne moraju nužno da zagrizu svaku dušu.

Bajaga: Njegovi stihovi su ponekad nežni i sposobni da izmame po koju suzu ”Ko vrabac kišu predosetim, sapliće život da me podseti, da skoro će kraj, da je šareni zmaj jači od konca mog srećnog detinjstva…” A ponekad su vrlo direktni i dovoljno besni da pokrenu uspavanog čoveka ”Štepam svoje rane dok provodim dane između želja i istine. Logike ponestaje rebus ne prestaje da mi para vijuge.”

Sejo Sekson: Miki Radojević je poetski general koji svoju laku konjicu metafora šalje u unaprijed izgubjleni obračun sa hipokrizijom i bolnim proturiječnostima savremenog življenja. Ali, poetski general to ne čini zato da se dodvori nadređenima niti da bude ljubimac dvorskih dama. Za razliku od automatiziranog svijeta, on nije izgubio one iskonske reflekse i potrebe koje nas, jedine, zaista potvrđuju kao ljude. Potreba da se uzdignemo iz blatanjvog rova na koji smo svi osuđeni i odemo u svoju izgubljenu bitku ponosni i uspravni, na konju koji se pjeni, za generala Radojevića je najsvjetlija potvrda umjetnosti.

I zaista, posle izjava ovih veličina meni ne preostaje ništa drugo osim da vas iz sveg srca pozovem na rođendanske koncerte „Six pack“.

16.11.2019. Beograd– Atom Akademija

7.12.2019. Smederevska Palanka– Punk rock cafe

13.12.2019. Zagreb– Vintage industrial

 

(Preuzeto: Portal „Gledište“)