Susret u Smederevskoj Palanci s najstarijim srpskim hipikom: PAKSOV ŽIVOT U HIPI KOMUNI

scan-161025-0008-Kad bi sada počinjao život, išao bih istim putem – uverava nas Živan Palić Paks

 

Živan Palić Paks je nekada špartao Evropom. Važi za najstarijeg srpskog hipika. Ovih dana je u Smederevskoj Palanci proslavio 70. rođendan. Tu se i skrasio. Uskoro se useljava u novi stan. Zadovoljan je onim što je radio u prošlosti. Kad bi sada počinjao život iz početka, išao bi istim putem.

-Može se reći da sam doajen hipika. Ja bar ne znam da u bližoj i daljoj okolini postoji neko čija je životna biografija slična mojoj. Da, bio sam i ostao hipik – priča nam.

A kako je sve počelo? Veli da se to desilo slučajno. O tome govori s nostalgijom u glasu, ali pribrano i odmereno.

Beležimo:

-Sve je počelo sasvim slučajno. Kad se rodio hipi pokret ja sam otišao u inostranstvo. Prva stanica bila mi je Nemačka. Onda sam prešao u Holandiju. I tu me je sreća htela. Bar mi se tako čini sada kada sabiram uspomene sa višedecenijske distance.

scan-161025-0002Hipi komune su, predočava, došle kasnije.

-Živeo sam, kao i drugi iz hipi pokreta, u parku – podseća. – Imao sam vreću za spavanje. I to je bilo dovoljno. Niko nas nije dirao. To je tada bilo jako popularno. U pokretu su bili hipici iz celog sveta.

U početku se s njima , iznosi Paks, sporazumevao na nemačkom, zatim na francuskom, a kasnije na jezicima sveta.

-Naš zajednički cilj bio je jedan: da ne radimo i da uživamo u muzici.

-Mi nismo bili protiv kapitalističkog sistema, ali jesmo protiv izrabljivanja radnika – objašnjava.- Smatrali smo da se može živeti od muzike, neke igre i tome slično…

-Pa je li to bilo  moguće? – pitamo.

-Moguće, kako da ne – odgovara samouvereno.

-Možete li to malo pojasniti?

scan-161025-0009-Vidite, svet je podržavao te naše ideje – naglašava. – Na               primer, kad god je ko stopirao, obavezno su ljudi zaustavljali svoje vozilo i pristajali da nas voze bez para. Šta više, čak smo dobijali i po neku paru, bar je takvo moje iskustvo. Hipici su auto-stopom išli masovno.

-Znači, prepoznavali su vas na putu?

-Da,  naše obeležje bili su duga kosa, džins odeća…, neko je nosio gitaru, usnu harmoniku, ili kakav drugi muzički instrument – govori Paks.

Lično je autostopom proputovao Evropu: od Londona do Istambula. Kaže da mu je u Holandiji bilo najbolje. Obrazlaže i zašto.

-Pa to je liberalna zemlja. U njoj je sve bilo dozvoljeno. Ništa, osim kriminala, nije bilo zabranjeno, figurativno kazano, čak ni vožnja u kontra pravcu – kaže.

-Da li ste tamo nešto radili? – pitamo.

scan-161025-0003-Kako da ne. Ja sam pravio hipi nakit. Nizao sam perlice. To se nosilo oko ruke, vrata… Dobro se prodavalo. Moglo je lepo da se živi od toga. Moj nakit su kupovali takoreći svi, ne samo hipici. Stariji su, recimo, kupovali za svoju decu, unuke…

Čega se najradije seća iz tih dana? Kaže da su mu u trajnom i prijatnom pamćenju ostale hipi komune, druženje, zajednički život…

-Mi smo delili međusobom ono što smo imali – iznosi. – Među nama nije bilo „moje – tvoje“. Ne, to nikako.

O hipi komunama kaže:

-Kad je leto, živeli smo u parku. Zime smo provodili u starim, napuštenim kućama. U Holandiji smo imali čak i vodu i struju. Bili su veoma humani prema nama. Nikad nam nisu isključili struju ili uskratili vodu. U drugim zemljama nije bilo tako. Recimo, u Nemačkoj. Tamo su bili strogi i negostoljubivi, kao i danas. Engleska je, opet, bila prilično liberalna, ali ni jedna zemlja kao Holandija.

scan-161025-0004-Stiže li hipi pokret do Srbije? – pitamo.

-Pa…, jeste, mada ovde nije bio poželjan. – Kod nas kad vide nekog s dugom kosom, odmah ga proglase četnikom, pogotovo one s bradom. Umišljali su da smo mi, hipici, protiv sistema…

Živan Palić Paks je intenzivno živeo kao hipik. U Holandiji je živeo do penzije. Radio je ono što i ranije: pravio je nakit.

-Mene, pa ni druge, niko nije ometao, niti nam zabranjivao prodaju na ulici. Nije to bilo tako loše. Lepa slika – neko svira gitaru, neko prodaje nakit. Ali, to je bilo samo neko vreme. Posle sam morao registrovati radnju i plaćati porez državi. I to sam radio sve do povratka u zemlju.

Životni put ga je doveo na Krk. Tu se zaposlio kao menadžer na brodu. Prodavao je turističke aranžmane i dugo radio za zagrebački „Vjesnik“.

-Pisali ste za novine?

scan-161025-0005-Ne, ne…, radio sam kao prodavac „Vjesnikovih“ izdanja najpre u bioskopu, pa u hotelima „Dražica“ i „Palas“.  Govorim jezike, pa mi je svakim posao išao od ruke. Znate, govorim nemački, holandski, engleski, francuski, italijanski… I druge, ali ne tako tečno kao ove. Na Krku sam imao redovnu platu, plus procenat od prodaje novina.

Na Krku je proveo deset sezona, dakle isto toliko godina. Za to vreme je dobro zarađivao i živeo. Štaviše, mogao je i da ulaže. Nešto od plate, više od honorara, uspeo je da kupi plac. Imao je u planu da sagradi hostel. U to vreme u Jugoslaviji nije bilo ni jednog. Ali, njegovu nameru osujetio je raspad zemlje i rat.

-Srećom, bio sam taj plac preveo na sebe, platio hrvatskoj državi sve dažbine, a skoro sam ga prodao i u Smederevskoj Palanci kupio stan – veli. – Imam penziju i koliko toliko uređen život. Gde god sam radio u inostranstvu stekao sam pravo na penziju. To pitanje još nisam regulisao u Hrvatskoj. Ona je u Evropskoj Uniji, ima potpisana sva dokumenta, ali ih se ne pridržava.

Naglašava  da lepo živi, lagano i bez problema.

scan-161025-0006Napominje da je rođen u Azanji.

-To je bilo igrom slučaja. Moja  majka se tada zadesila kod babe i dede. Inače, otac mi je Azanjac, a majka Kusačanka. Šta još da kažem? Imao sam nekih neprilika u familiji. Zbog toga sam još u statusu podstanara. Ali, i tome je kraj. Čekam da se zgrada priključi na vodovod i da puste struju. Onda ulazim u svoju kuću.

I tu se završava naš razgovor s Paksom.

Na zakazani  intervju je došao „u minut“. Veli da je u životu uvek bio tačan. Naučio je da poštuje svoje, ali i tuđe vreme. I ta preciznost je tekovina njegovog hipi života.

D. Janojlić

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *