Susret s Markom Pavkovićem, izuzetno talentovanim fudbalerom i uspešnim trenerom: FUDBALSKA MARKA ČAVA

-Rođen je u Palanci, školovao se u Palanci i Beogradu, igrao u Partizanu, Radu, Zvezdari, Obiliću, Moravi, Jasenici i  još nekim klubovima, ostvario zapažen uspeh sa Školom fudbala, sad ima angažman u Jagodini koji će mu sigurno biti odskočna daska u karijeri

 

On je fudbalska marka. U tom sportu je od malih nogu. Zovu ga Čava. Godi mu kad ga oslovljavaju nadimkom. Njime je ušao u fudbalski svet. Ponosan je na to i ponosno ga nosi. Nadimak je nešto više od  sredstva  oslovljavanja. To je, pre svega, njegov sportski identitet. I obaveza da  ga očuva, ali rezultatom koji nije prosek. Zato se u fudbalskoj karijeri penje stepenik po stepenik. Polako i sigurno.

Marko Pavković je rođen u Smederevskoj Palanci. Na veliku radost majke Jasmine i oca Zorana. Oni su 14. januara 1985. godine  dobili blizance. Marko je mlađi samo 15 minuta od sestre Marije. Otac Zoran, radnik „Goše“, na žalost, nije među živima. Jasmina radi kao fizioterapeut  u Domu zdravlja u Velikoj Plani.

Marko je od prvog do petog razreda bio đak Osnovne škole „Heroj Radmila Šišković“.  Preseljenjem porodice sa Kolonije na Vlajića brdo, postao je učenik OŠ „Heroj Ivan Muker“. Sedmi i osmi razred osmoljetke završio je u Beogradu. Naime, posle šestog razreda otišao je u Partizan. Tamo ga je odveo veliki fudbalski talenat.

Kako je postao zatočnik  fudbala?

-Znate kako, meni je to izgleda bilo predodređeno. Nadimak sam dobio po Čavi Dimitrijeviću. On je bio vrhunski fudbaler. Moj pokojni otac je često govorio kako su Moca Vukotić i Čava Dimitrijević dva velika, sjajna fudbalera. I tako od malena dobih nadimak Čava.

Fudbalsku karijeru, ako se tako može reći, započeo je na Koloniji. Tamo je, kako naglašava, živeo u „crvenim zgradama“, tik uz stadion Radnika. Tu je kao dete skupljao lopte. I maštao da obuče dres nekog tima. Prilika za to mu se pružila već u drugom ili trećem razredu  osnovne škole. Primljen je u „Mladost – Gošu“.

-Igrao sam uglavnom u ekipi starijih – navodi Marko.-  Na jednoj selektivnoj utakmici u Kostolcu, zapazili su me ljudi iz Partizana. Nazvali su telefonom moje roditelje i ubrzo sam otišao u Beograd „na probu“. Tad mi je bilo 11 i po, odnosno 12 godina. Klub mi je obezbedio smeštaj u Internatu. U „Jelici Milovanović“ sam proveo dve godine, a potom sam  menjao stanove po Beogradu.

Osmogodišnje školovanje završio je u  OŠ „Sveti Sava“. Vanredno je upisao i završio  Tehničku školu – smer za kompjutersko konstruisanje.

-U Partizanu sam ostao tri i po godine. Čuveni igrač i trener Nikica Klinčarski me doveo u Partizan. Prve dve godine samo dobro igrao, baš sam bljesnuo punim sjajem.  Prebačen sam u mlađe kadete, pa u kadete. Tada je za trenera došao Zvonko Živković. Tu su već bili igrači, poput Vukčevića, Smiljanića, Babovića, Đurića, Stančevskog… Stvorena je žestoka konkurencija. Iskren da budem, sopstvenom nemarnošću, misleći da sam već postigao nivo, koji mi može obezbediti visoko mesto u igračkoj karijeri, nisam se približio zadatom cilju.

Iz Partizana je prešao u Rad. Tu su treneri bili Mirko Mihić i Ivica Momčilović. Uslovi su bili odlični. Tu je odradio polusezonu. Onda je stigao poziv iz Obilića,  tada jednog od vodećih klubova u Srbiji, čiji je trener bio Zvonko Đorđević.

-Njemu sam i danas zahvalan. Premda nisam igrao kod njega, on je u nas fudbalere usađivao svoje bogato iskustvo. Pre svega, disciplinu i red. Bez toga u ovom sportu nema uspeha. Od njega sam naučio da je upornost najveća formula uspeha.

Iz Obilića je otišao u Zvezdaru, koja je bila prvak Omladinske  lige Beograda. Tu se pokazao kao jedan od najboljih strelaca. Odatle se vratio u Smederevsku Palanku, a onda  počeo da igra za velikoplanjansku Moravu.

-Igrali smo u Zoni i borili se za Srpsku ligu – iznosi Marko.-  Branio sam i boje drugih klubova. Godine 2005. formirana je Jasenica. Na poziv Veljka Spasojevića počeo sam da igram za tu ekipu. Krenuli smo od najniže lige i dogurali do Srpske.  Nažalost, odnedavno taj klub više ne postoji. Politika je ušla u mnoge pore života, pa i u sport u kome joj apsolutno nije mesto.

Marko se opredelio za trenerski posao.  Sa 23 godine života igrao je i istovremeno trenirao decu. U Jasenici je bio najbolji strelac. U noviju istoriju fudbala upisao se sa najviše postignutih golova.

-Deveta je godina kako se bavim trenerskim poslom  – predočava. – Uzeo sam da treniram dvehiljadito i dvehiljadeprvo godište. Oni su tada imali šest, sedam i osam godina. Napravio sam plan i program i postavio visok cilj. U tome mi je dosta pomagao Milan Grujić (Mika Šotak). Zajedno smo okupljali decu i stvarali igračku bazu GFK Jasenica.  Išli smo i na međunarodne turnire na kojima smo osvajali prva, druga i treća mesta. To su jaki turniri. Poslednji je igran u Bugarskoj, gde smo osvojili treće mesto.

Škola fudbala i danas postoji pri GFK Jasenica. Ona okuplja preko sto dečaka. U zimskim mesecima opadne broj, ali s prvim lepim danima vrati se na pređašnji nivo.

-Generacija koju sam preuzeo bila je prvak Pionirske lige, grupe Dunav. – To je najveći uspeh u novijoj istoriji. Ostvarili smo impresivnu gol razliku – dali smo sto, a primili 13! U sledećoj sezoni smo bili drugi, dakle vicešampioni. Izgubili smo poslednju utakmicu u Aranđelovcu. Prezadovoljan sam  momcima iz ekipe, koji su čisti biser u svakom pogledu.

Plan za ovu godinu je da budu prvaci. Na polusezoni ostvarili su samo jedan nerešen rezultat. Sve ostale utakmice završene su pobedom. To ni jedna druga ekipa u Kadetskoj ligi Srbije nema. Reč je o ligi koja se prostire u prečniku od 200 do 250 kilometara, od Kučeva do Aranđelovca. Dosta je jaka i prilično kvalitetna liga.

-Nekad je Smederevo važilo kao grad fudbala, a mi smo zajedničkim snagama, moja malenkost,   Milan Grujić i još neki ljudi, uspeli da Smederevska Palanka bude fudbalski centar. Napravili smo vrlo ozbiljan rezultat, koji će zlatnim slovima biti upisan  u anale  palanačkog fudbala. U takvoj  situaciji desilo se nešto neverovatno – ugašen je prvi tim   kad je na scenu  stupila nova vlast.

Marko je, ipak, nastavio da trenira i bez prinadležnosti koje se u svakom poslu, pa i u fudbalu, podrazumevaju. Istina dobija neku kotizaciju, ali to ni izdaleka nije ono što treba da dobija neko ko pravi dobre rezultate.

-Tokom prvog dela sezone plaćao sam gorivo iz svog džepa, a moja majka je, na primer, prala dresove  – iznosi  naš sagovornik.- U međuvremenu sam dobio sina Despota što je značajno izmenilo situaciju.  Od opštine sam dobijao samo kotizaciju, ali ona nije bila dovoljna za egzistenciju uvećane porodice. Rekoh da su prvi, seniorski tim ugasili, jer im je, ne znam iz kojih razloga, bio rak rana. Meni je dopušteno da vodim treninge sa mladima. Da to nisu uradili, ubeđen sam, izbio bi građanski rat, jer uživam apsolutnu podršku roditelja.

-Što se tiče tih najmlađih, nije nam cilj da po svaku cenu budemo pobednici, ili da osvajamo turnire, jer sve je to proces kroz koji se „prave“ dobri igrači – predočava Marko. – Već u šesnaestoj, sedamnaestoj godini vidi se ko će biti dobar fudbaler. Obično igrači koji su bili dominantni u mlađim kategorijama, završavaju na klupi, ili su prestali da igraju fudbal. Samo uporni igrači, koji su davali sve od sebe, ostvaruju zadovoljavajući uspeh. Moj tim čine zaista sjajni momci, koji su uglavnom odlični đaci i dobri ljudi. Nemerljiv je njihov doprinos tome što smo postali poznati i prepoznatljivi u Srbiji. Bez njih ni ja ne bih bio ovo što danas jesam.

Marko je, pored ostalog, i instruktor Podunavskog okruga za mlađe kategorije.

-Sve to ne bih postigao da nisam imao podršku supruge Sanje – podvlači.- Ona je imala, i ima, apsolutno razumevanje za ono što radim. Kad dođe vikend…, petak, subota, nedelja, ja sam uvek radno angažovan. Već u ponedeljak se radi analiza odigrane utakmice, utorkom već kreće trening. Možda je samo četvrtak slobodan dan, pa dođe petak i opet „Jovo nanovo“. To je jedan, rekao bih, surovi profesionalizam. Ja sam se i opredelio da budem profesionalac u trenerskom poslu.

Kao proverenom i dokazanom fudbalskom stručnjaku, Marku je usledio poziv iz Jagodine.

-A onda sam razmišljao i vagao šta da radim? Znajući s kakvim ljudima ovde imam posla, mislim pre svega na političare, pa i neke ljude iz sporta, rešio sam da napravim odlučujući korak, pošto sam se konsultovao s nekim svojim saradnicima, koji su mi govorili da ponuđenu šansu moram iskoristiti. „Ti si MADE IN ČAVA, i ako želiš da dostigneš svoje ciljeve moraš  učiniti korak napred“, govorili su.  Konsultovao sam svoju porodicu i odlučili smo da odem u Jagodinu. Smatram da će mi to biti odskočna daska u mom daljem trenerskom radu.

 

D. Janojlić

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *