Imali smo ljude: MIODRAG TODOROVIĆ, PRVI PALANČANIN SA ZVANjEM KNjIŽEVNIKA

Miodrag Todorović ( Kusadak 1930 – Beograd 1994.) prvi je Palančanin koji je stekao zvanje književnik. Potekao je u porodici seoskih učitelja,  a živeo u više mesta: Prištini, Vršcu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Blaževu, Nikšiću, Podgorici i Smederevskoj Palanci. Od 1966. nastanio se u Beogradu, gde se i završio njegov život. Bio je član Udruženja književnika i Udruženja dramskih pisaca Srbije. Pisao je poeziju i prozu, bavio se književnom kritikom i prevodilaštvom, ali  i novinarskim radom (bio je prvi glavni i odg. urednik lista „Goša“). Uz humor i satiru, pisao je i negovao književnost za decu.

Krajem 1991. godine u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu obeležio je 40 godina književnog rada. Objavio je četrdesetak knjiga najrazličitije sadržine. U njegovoj književnoj zaostavštini nalazi se na desetine neobjavljenih knjiga: od publicistike do romana i pesničkih zbirki. Njegova dela prevođena su na ruski, ukrajinski, turski, češki, poljski, rumunski, mađarski, slovački, albanski i druge jezike. Njegova literarna aktivnost je tolika da je 1990. godine osnovao Kućno izdavaštvo „Promocija“ za štampanje vlastitih dela, a štampao je i knjige kolega i talentovanih mladih pisaca.

Obeležavanje 40-godišnjice književnog delovanja bio je povod za susret i razgovor s „Politikinim“ novinarom Ljubomirom Tešićem  koji je u tom listu potpisao širi tekst s naslovom: „Vreme svođenja književnih računa“. Tome je prethodila kolažirana priredba Todorovićevih testova, koja je izvođena na Radiju, Televiziji i Ateljeu 212, uz učešće beogradskih glumaca  Žike Milenkovića, Pavla Minčića i Ljiljane Šljapić i pisaca okupljenih oko „Ježa“ Radivoja Bojičića i  Duška M. Petrovića.

Upitan kako doživljava svoj jubilej uz podsećanje da je praunuk Petronija Pere Todorovića i da ga publika naročito pamti po junaku, seoskom šeretu Radisavu Prvom, Drugom, Trećem i Četvrtom, koji je godinama zasmejavao na gorko šaljivi način publiku u Ateljeu 212, na Radiju i Televiziji, Todorović je odgovorio:

„Čudno, začuđeno i pomalo sa nevericom. Sebe sam fizički, u mlađanom dobu, sećajući se sudbine Branka Radičevića, bio već otpisao. Kao mlad čovek razboleo sam se od turbekuloze. Svoju sudbu sam već video: boljka, u ono vreme teška i neprebolna; živeću kratko, kao i mnogi naši spisatelji. Ali desilo se čudo: voleo sam život i ta volja za životom, čini mi se, boljku je pobedila.“

Na kraju šireg intervjua za „Politiku“, kao neku vrstu svoga „vjeruju“, Todorović je izjavio:

„Gde ću biti među našim humoristima i satiričarima ko će i u koju antologiju, uvrstiti moje aforizme (objavio sam ih nekoliko hiljada)  danas me mnogo ne brine. Možda moja sudbina neće biti sudbina moga pradede Pere. Književnost je uvek rizik: nekoga posle smrti vaskrsnu, nekoga zaborave. Moram da kažem da sam svoj dug prema književnosti časno  odužio, a kada će to što sam objavio biti vrednovano – o tome nije moje da razmišljam.“

Miodrag Todorović je, pored ostalog, autor knjige „Pera Todorović – život i delo“, koju je u 3.000 primeraka objavilo nekadašnje Preduzeće „Đurđevdan 229“  rano preminulog palanačkog preduzetnika Radosava Buntića. Ovo delo kao urednik potpisao je novinar, publicista  i književnik Dragoljub Janojlić, a širu recenziju  dao gimnazijski profesor, književnik i književni kritičar Milutin Srećković iz koje izdvajamo:

„Pisana kao novinarsko štivo, jednostavna i informativna, ona teče iz godine u godinu života svog junaka, trudeći se da pored njegovog života izrazi i vreme koje mu je pripadalo. Čitalac koji se po prvi put susreće sa životom ovog jedinstvenog čoveka biće zadovoljan: u Todorovićevoj monografiji naći će vreme, ljude i događaje, koji su odredili sudbinske staze Pere Todorovića. Njena svrha nije bila da razjasni „slučaj Pere Todorovića“ u istorijskom  i kulturnom kontekstu, već da ukaže na profil svog junaka i njegov značaj. Čitalac će prošetati kroz jedno vreme, kroz njegov vrvež i metež, neopterećen dilemama i antinomijama koje nameće studiozni istorijski pristup ovoj ličnosti.“

Miodrag Todorović  je o slavnom pretku  u časopisu „Književnost“, u dvobroju 1 – 2  za januar – februar 1960. godine objavio Perin Dnevnik  iz 1901. Do njega je došao slučajno  u porodici dr  Milana Todorovića, školskog lekara iz Kruševca, svog daljeg rođaka, koji mu je ustupio rukopis da ga prepiše, prokomentariše i objavi.

Tih godina upoznao je starijeg „Politikinog“  novinara i jedno vreme profesora Novinarske škole JIN u Beogradu Živana Mitrovića, koji je bio zainteresovan da zajedno napišu feljton o Peri Todoroviću, koji je objavljen u tom nekada uglednom jugoslovenskom listu. Život je udesio da Mitrovićev sin Velimir  režira Miodragov kabaretski tekst „Radisav treći“ u  beogradskom Teatru na Savi.

Miodrag Todorović je bio i autor poeme „Crveni barjak“ koju je posvetio seni oca modernog srpskog novinarstva, romansijera, političara, pisca polemičkih tekstova i hroničara dnevnih događaja Petronija Pere Todorovića. On je bio nezaobilazna tema mnogih njegovih tekstova, pa i svoje neobjavljene knjige „Tri lista detinjstva“ u kojoj piše:

„Postojala je u našem stanu  i knjiga – relikvija. I na zidu – slika relikvija. Već tada sam znao da je jedan moj predak bio pisac i da je ta knjiga relikvija  – njegova. On je, zapravo, napisao više knjiga, ali smo mi imali samo jednu.“

Miodragov intelektualni rad podsticali su roditelji, Vuka i Pera. To je potvrdio i u intervjuu novinaru Drugog programa Radio Beograda Milošu Jevtiću, rekavši da su oni potajno želeli da se posle Petronija Pere Todorovića pojavi još jedan pisac u porodici.

U knjizi „Pera Todorović – život i delo“, Miodrag piše da mu je otac, kad je 1949. godine pošao na studije književnosti u Beogradu, rekao da obavezno navrati u Svetosavsku ulicu i potraži kuću u kojoj je živeo Petronije, a u kojoj je tada stanovala njegova svastika.

„Kaži joj da se interesuješ za ličnost Petronija Pere Todorovića, da kao student književnosti ideš njegovim putem, i zamoli ako još poseduje neke njegove rukopise neka ti da na korišćenje“ – posavetovao ga otac. Poslušao ga je i o tome ostavio zapis:

„Imao sam sreću da prekoračim prag te kuće u kojoj je moj predak živeo, radio, voleo, radovao se i patio:  u kući koju često pominje u svom Dnevniku, a koji je u moje ruke došao znatno kasnije. Starica me primila dosta toplo i ljubazno. Nije, nažalost, imala ništa od Perinih rukopisa, ali me je uputila na Zavod za zaštitu spomenika kulture i njenog upravnika i pesnika Milorada Panića – Surepa.“

Miodragu je još rekla:

„ Došli su jednog dana džipom i pokupili sve Perine rukopise koje su našli.  Dali su mi revers, a ja ga ustupam tebi. Idi i traži rukopise u ime porodice. Ako ti daju, tvoji su. Ja sam suviše stara da bi mogla da vodim brigu o njima.“

Jednog dana se okuražio i došao u Zavod za zaštitu spomenika kulture, gde ga je primio upravnik Surep.

„Perini rukopisi? Pregledali smo ih i nismo našli ništa osobito zanimljivo. Možete da ih nosite.“

Na inicijativu ARS foruma, ozbiljnija inicijativa za oživljavanje uspomena na Petronija Peru Todorovića počela su 1990. godine. Miodrag je na njemu izložio temu:  „Pera Todorović i njegovo druženje s pesnicima – njegovim savremenicima.“

Knjiga koju je Miodrag  dugo i strpljivo pisao, kruna je  njegovog višegodišnjeg proučavanja životnog puta Petronija Pere Todorovića, a pisana je sa ciljem da se o tom znamenitom čoveku  i veoma plodnom stvaraocu, kako je to neprestano  isticala dr Latinka Perović, zna nešto više.

Miodrag Todorović je bio dobitnik Književne nagrade „Pera Todorović“, koju je dodeljivalo Preduzeće „Đurđevdan  229“. Bio je i član ekipe palanačkog KUD „Abrašević“, koja je učestvovala na  „Turniru duhovitosti“ dnevnog lista „Politika Ekspres“.  Smrt ga je zatekla kad je u punom jeku bila Liga smeha. Priredba u Smederevskoj Palanci održana je u sali Bioskopa „1. maj“ dan uoči njegove sahrane na Gradskom grobu, gde počiva sa  svojim roditeljima Vukom i Perom.

Dragoljub Janojlić