TAMNICA IZDAJNIČKE DUŠE (inspirisano Kovačicom – di god bila!)

Ne, ne volim da pišem ozbiljne tekstove. Jednostavno mi iz svake pore bića izbija humor, satira i srećniji sam ako bar nekoga zabavim negoli da povredim ili rastužim. Čak i kad nekoga time potkačim, uvek se vodim pozitivnošću i osećajem da sam isto to drugo biće bar podstakao, da kritiku ne vidi kao zlonamernu, već kao konstruktivni doprinos, bez ikakvog ličnog ili bilo kog drugog interesa.

Da, ovo bi trebalo da bude uvod. Da, stoji tu sa razlogom.

Elem, koliko god PLEBSi ovog nesrećnog municipala žmureli nad događajima u prethodne dve nedelje, počevši od famozne predaje potpisa opozicionih i od vlasti odmetnutih odbornika, mislim da je sumanuto, da se još i prave ludi i ne vide koliko sve ono što se izdogađalo i nema mnogo veze sa ideologijama, a ni sa stranačkim radom pojedinih grupacija. Takođe želim da verujem, da su svi svesni, da nije ništa više ni zavisilo od lokalaca. Jednostavno snašlo ih je i nije tu bilo mnogo prostora ni za lokal-patriotizam, a ni za svesno postupanje. Možda zato lično nikada neću ni podržavati sistem sa stranačkim centralama, koji je potpuno neprimenjiv na lokalnom nivou, a naročito ne u domenu nasilništva i angažovane sile.

Čemu sve to?

Isti ti nasilnici će otići i nas ovde ostaviti sa akumiliranim animozitetima jednih prema drugima, a ne bih da citiram izreke o onima, kojima snaga leži u topuzu ili one kojima je gram vlasti teži od tone intelekta.

Ima li smisla da nekoga vređam izrekama, koje datiraju iz srednjeg veka?

Zar da ih toliko vraćam u prošlost?

Ne, ne želim to.

Znam da će sada mnogi napasti ove dečake u opštinskoj zgradi; optuživati ih da su ovakvi ili onakvi, da su spremni bili na sve da bi zadržali svoje manje ili veće privilegije, ali ja to neću. Evo neću da zalazim čak ni u ono što je dovelo do svih ovih nemilih događaja, tj. propuste u radu, kafanske račune, vozikanje, potrošnju goriva itd., jer je i to već deplasirano, a nije da nismo viđali i ranije kod nekih drugih, pa čak i onih koji bi da ih smene.

Jesu li malo ili malo više poleteli?

Možda.

Međutim, već i od drugih čujem da su se naivno okružili onima, koji su ih ne samo podsticali, već ih i „ložili“ da prave propuste, tapšanjem po ramenu, aplauzima ili sličnim, a sa takvim okruženjem, ne dao Bog vlast nikome.

I eto, neko ko bi pročitao ovo sve do sad, rekao bi da ih opet Ataman brani, amnestira od džipova, otmica ljudi, pretnji, ucena, otkaza, enormnih računa za fizičko-tehničko obezbeđenje, prenoćišta, ručkova, pa i za onu odborničku ‘apsanu, u toj nekoj Kovačici, a sve plaćeno sa opštinskog računa, već više puta opljačkanog, devastiranog i blokiranog. Da, sa računa opštine gde se ljudi vešaju, truju, ležu na prugu svakodnevno ili umiru usled neadekvatne medicinske nege zbog neoverenih knjižica ili ono najpotresnije: gde i deca gladuju.

Ok, neću da ih branim. Pogotovo ne ove sa bahanalijama u Kovačici. Nadam se, da će im gore navedene slike bar proći kroz glavu dok se brčkaju i ispijaju koktele pored bazena na račun ove jadne Opštine.

No, sve ovo je ništa, a radili bi i neki drugi, ako već nisu u prošlosti.

Drugo nešto mene boli.

I danima to tinja u meni.

Vidite, sve ovo što radim ili bar ono što pokušavam, nadam se da će jednog dana neko oceniti kao fanatični lokal-patriotizam. Eto pristajem, neka bude i ludački lokal-patriotizam. Neka kažu slobodno da je jednom, jedan šašavi Ataman ludo voleo svoj Atamanat (čitaj: municipal, Opštinu, gradić…) i gubio vreme da piskara, crta, secka, ujdurmiše i svašta još; nekada i po 20-ak sati dnevno kako bi politikante obesmislio i učio ih altruizmu; uspešno ili bezuspešno.

Osećam da neko sa druge strana ekrana već misli: BUDALA!

Prihvatam.

I ne ljutim se.

Ali se Bogu molim, da mi niko nikada neće spočitavati ili me nazivati IZDAJNIKOM svojih sugrađana, jer sam dopustio da ih maltretiraju nekakvi stranci, vanzemaljci, okupatori, nasilnici, primitivci, batinaši, reketaši, brđani ili podrumdžije, … i da sam im sve to još i plaćao!

…dok deca gladuju.

…dok nema vode.

…dok se radnici vešaju i truju.

…dok ležu po pružnim prelazima.

…dok sugrađani krše noge po džombastim trotoarima.

…dok upropašćavaju vozila po ne-asfaltu.

…dok preturaju po kontejnerima.

…dok štede na zdravlju, da bi preživeli dan!

Eto, izvinite.

Boli me to.

I vratiću vam za taj bol. Naravno, humorom.

Nisam ja ovi vaši.

Evo i lokalnog vica:

Znate li kako u Prljankovilu isteruju đavola (egzorcizam)?

Isteraju ga na ulicu da proganja narod.

Izvinite još jednom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *