ТАМНИЦА ИЗДАЈНИЧКЕ ДУШЕ (инспирисано Ковачицом – ди год била!)

Не, не волим да пишем озбиљне текстове. Једноставно ми из сваке поре бића избија хумор, сатира и срећнији сам ако бар некога забавим неголи да повредим или растужим. Чак и кад некога тиме поткачим, увек се водим позитивношћу и осећајем да сам исто то друго биће бар подстакао, да критику не види као злонамерну, већ као конструктивни допринос, без икаквог личног или било ког другог интереса.

Да, ово би требало да буде увод. Да, стоји ту са разлогом.

Елем, колико год ПЛЕБСи овог несрећног муниципала жмурели над догађајима у претходне две недеље, почевши од фамозне предаје потписа опозиционих и од власти одметнутих одборника, мислим да је сумануто, да се још и праве луди и не виде колико све оно што се издогађало и нема много везе са идеологијама, а ни са страначким радом појединих групација. Такође желим да верујем, да су сви свесни, да није ништа више ни зависило од локалаца. Једноставно снашло их је и није ту било много простора ни за локал-патриотизам, а ни за свесно поступање. Можда зато лично никада нећу ни подржавати систем са страначким централама, који је потпуно непримењив на локалном нивоу, а нарочито не у домену насилништва и ангажоване силе.

Чему све то?

Исти ти насилници ће отићи и нас овде оставити са акумилираним анимозитетима једних према другима, а не бих да цитирам изреке о онима, којима снага лежи у топузу или оне којима је грам власти тежи од тоне интелекта.

Има ли смисла да некога вређам изрекама, које датирају из средњег века?

Зар да их толико враћам у прошлост?

Не, не желим то.

Знам да ће сада многи напасти ове дечаке у општинској згради; оптуживати их да су овакви или онакви, да су спремни били на све да би задржали своје мање или веће привилегије, али ја то нећу. Ево нећу да залазим чак ни у оно што је довело до свих ових немилих догађаја, тј. пропусте у раду, кафанске рачуне, возикање, потрошњу горива итд., јер је и то већ депласирано, а није да нисмо виђали и раније код неких других, па чак и оних који би да их смене.

Јесу ли мало или мало више полетели?

Можда.

Међутим, већ и од других чујем да су се наивно окружили онима, који су их не само подстицали, већ их и „ложили“ да праве пропусте, тапшањем по рамену, аплаузима или сличним, а са таквим окружењем, не дао Бог власт никоме.

И ето, неко ко би прочитао ово све до сад, рекао би да их опет Атаман брани, амнестира од џипова, отмица људи, претњи, уцена, отказа, енормних рачуна за физичко-техничко обезбеђење, преноћишта, ручкова, па и за ону одборничку ‘апсану, у тој некој Ковачици, а све плаћено са општинског рачуна, већ више пута опљачканог, девастираног и блокираног. Да, са рачуна општине где се људи вешају, трују, лежу на пругу свакодневно или умиру услед неадекватне медицинске неге због неоверених књижица или оно најпотресније: где и деца гладују.

Ок, нећу да их браним. Поготово не ове са баханалијама у Ковачици. Надам се, да ће им горе наведене слике бар проћи кроз главу док се брчкају и испијају коктеле поред базена на рачун ове јадне Општине.

Но, све ово је ништа, а радили би и неки други, ако већ нису у прошлости.

Друго нешто мене боли.

И данима то тиња у мени.

Видите, све ово што радим или бар оно што покушавам, надам се да ће једног дана неко оценити као фанатични локал-патриотизам. Ето пристајем, нека буде и лудачки локал-патриотизам. Нека кажу слободно да је једном, један шашави Атаман лудо волео свој Атаманат (читај: муниципал, Општину, градић…) и губио време да пискара, црта, сецка, ујдурмише и свашта још; некада и по 20-ак сати дневно како би политиканте обесмислио и учио их алтруизму; успешно или безуспешно.

Осећам да неко са друге страна екрана већ мисли: БУДАЛА!

Прихватам.

И не љутим се.

Али се Богу молим, да ми нико никада неће спочитавати или ме називати ИЗДАЈНИКОМ својих суграђана, јер сам допустио да их малтретирају некакви странци, ванземаљци, окупатори, насилници, примитивци, батинаши, рекеташи, брђани или подрумџије, … и да сам им све то још и плаћао!

…док деца гладују.

…док нема воде.

…док се радници вешају и трују.

…док лежу по пружним прелазима.

…док суграђани крше ноге по џомбастим тротоарима.

…док упропашћавају возила по не-асфалту.

…док претурају по контејнерима.

…док штеде на здрављу, да би преживели дан!

Ето, извините.

Боли ме то.

И вратићу вам за тај бол. Наравно, хумором.

Нисам ја ови ваши.

Ево и локалног вица:

Знате ли како у Прљанковилу истерују ђавола (егзорцизам)?

Истерају га на улицу да прогања народ.

Извините још једном.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *