Profesor dr Miroslav Marković iz Aranđelovca podržao studente – HRABRO NAPRED!
Na mejl Internet portala E STVARNOST juče smo dobili pismo podrške studentima od Aranđelovčanina dr Miroslava Markovića, profesora na Akademiji strukovnih studija «Šumadija» Odsek Aranđelovac.
Evo integralnog teksta prof. dr Miroslava Markovića, jedinog intelektualca u aranđelovčakoj opštini koji se na ovaj način oglasio javnosti – hrabro, iskreno i čestito, u skladu sa najlepšim vrlinama, moralnim i etičkim principima:
Podrška studentima
Dr Miroslav Marković
Svedoci smo velikih studentskih protesta, prvih ozbiljnih posle daleke zime 1996/97. Pošto današnji studenti tada nisu bili ni rođeni, kratko podsećanje: studenti su se tada pobunili zbog izborne krađe u režiji tadašnjeg autokratskog predsednika Miloševića. Protesti su urodili plodom tako što je on doneo „leks specijalis“ kojim je priznao pobedu opozicije, iako doduše nije otvoreno priznao krađu. Na taj način su studenti odneli pobedu nad sumanutim autokratom tako što su izdržali celu ledenu zimu na ulici i napade Miloševićevih batinaša sa bejzbol palicama, što može biti motivacija i uzor današnjoj generaciji.
Potpisnih ovih redova ima svoje skromno iskustvo sa pomenutih demonstracija, kao i sa onih iz proleća 1991. i leta 1992. Sve te manifestacije studentskog gneva i nezadovoljstva, svaki put sa različitim povodom ali sa istim uzrokom, krnjile su Miloševićevu vladavinu. On jednostavno nije umeo da se nosi sa mladima koji su buntovni, hrabri i nepotkupljivi. U svom bogatom „arsenalu“, koji je uglavnom obuhvatao primenu sile i pritisaka u raznim oblicima, on nije imao ništa za borbu protiv studenata. Pokušao je da ih zastraši, da ih ponizi („za mene univerzitet nije bitniji od neke zemljoradničke zadruge“), da ih potplati, da sačeka da odustanu, i ništa nije uspelo.
Današnja situacija u zemlji je bolja samo utoliko što autokrata ne šalje svoje građane u rat i što nismo pod sankcijama. Očigledni uzrok današnjih studentskih demonstracija je totalna korupcija, haos i razgrađivanje vladavine prava koga organizuju stranke na vlasti (od njih je jedna, ako je nekome promaklo, ista ona protiv koje su bile uperene sve studentske demonstracije iz devedesetih!). Studenti vole svoju državu i neće da žive u sistemu koji se planski raspada i koji je doveo do pada nadstrešnice u Novom Sadu (što je za studentske demonstracije samo povod). Autokrata pokušava slične metode kao i njegov „kolega“, došao je u stanje da ne može da izrekne nijednu istinitu rečenicu, ali ni njemu ništa ne polazi za rukom.
Jedan od vodećih intelektualaca današnjice, Noam Čomski, napisao je davne 1967. svoje monumentalno delo pod naslovom „Odgovornost intelektualaca“, u kome se osvrnuo na ulogu intelektualaca u razotkrivanju zlodela vladajuće klase, kako kod njega u Americi gde mu je bio i fokus, tako i svuda po svetu. Svaka reč u tom delu, napisana pre skoro 60 godina, važi i dalje.
Prema Čomskom, intelektualci imaju moralnu obavezu da nepristrasno „govore istinu i razotkrivaju laži“ (pri čemu naravno misli na laži vladajuće klase koje ona svakodnevno servira narodu) bez obzira na cenu, kao i da analiziraju akcije koje sprovodi vladajuća klasa, zajedno sa njihovim uzrocima, motivima i namerama koji se često kriju od naroda.
Odgovornost intelektualaca je, po Čomskom, veća od ogdovornosti celog naroda, zbog jedinstvenih privilegija koje intelektualci uživaju u modernom društvu. Oni imaju (preciznije, sami su se za to izborili) moć koja se sastoji u političkoj slobodi, pristupu informacijama i slobodi izražavanja. Kao jednoj privilegovanoj grupi, njima demokratsko društvo obezbeđuje slobodno vreme za kritičko razmišljanje i analizu, kao i obrazovanje toliko široko da umeju da prepoznaju istinu uprkos svim pokušajima obmanjivanja široke javnosti, i sakrivanja istine od nje. Uz takve privilegije ide i pomenuta odgovornost pa su intelektualci dužni da svom društvu nešto i „vrate“.
U današnjem srpskom društvu, intelektualci upadljivo ćute, sa retkim izuzecima. Oni se ili ne zanimaju za svakodnevne društvene probleme, ili su se ućutali jer im tako lično odgovara, zbog raznih povlastica koje uživaju. U odsustvu njihove akcije, jedini ko može da napravi neku promenu su studenti, od kojih su mnogi budući intelektualci, koji su očigledno hrabro preuzeli pomenutu odgovornost. Stoga ne možemo kao društvo uraditi ništa pametnije nego podržati ih i stati iza njih, za svaki od njihovih zahteva. Hrabro napred!
(stvarnost.rs)