Dušan Milovanović (1947-2022.)

Vest da je u utorak, 7. juna, preminuo Dušan Milovanović, istoričar umetnosti i muzejski
savetnik, rastužila je, osim njegove porodice, čitavu srpsku kulturnu javnost.

Rođen 31. maja 1947. godine u Miloševcu, Opština Velika Plana. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Smederevskoj Palanci i diplomirao 1975. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za istoriju umetnosti. Radio na Studiju B, a od novembra 1976. godine bio je stalno zaposlen kao muzejski savetnik u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, do penzionisanja, maja 2014. godine. Za Hilandarski odbor SANU, između 1977. i 1998. godine, vodio Ekipu istraživača rizničkog materijala u Hilandaru i na Svetoj gori, da bi se od prikupljene građe publikovano preko 40 radova, a 2008/09. realizovana monumentalna izložba pod nazivom Hilandarske riznice u Muzeju primenjene umetnosti, sa dvotomnim katalogom. Održao je preko dve stotine predavanja o Hilandaru, istoriji, primenjenim umetnostima u referentnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Saradnik je većeg broja srpskih naučnih, stručnih i patriotskih institucija u Srbiji, Srpskim zemljama, u Rasejanju i inostranstvu. Recenzent mnogih stručnih, naučnih i litararnih radova.

Odlazak autentičnih ličnosti gotovo filmskih biografija i klasičnog obrazovanja što su doticale iz siromašne četvrti provincije, a kasnije velegradskih univerzitata, svetskih muzeja, pa bogami i takođe nestalih kafana, nenadoknadiv je gubitak kako za našu kulturnu i umetničku scenu, tako i za život sam po sebi. Zaista nekada nije teško svu subjektivnost prema čoveku smestiti u stranu i s osmehom na licu, i verom u večni život, zagledati se u sve one stranice života koje je, u ovom slučaju, Dušan Milovanović (1947 – 2022.), istoričar umetnosti i muzejski savetnik, uspeo da „napiše“. Od samih početaka on se „ljuljao“ između svoje dve velike ljubavi – televizije, isprva na Studiju B, i istorije umetnosti – odnosno Muzeja primenjene umetnosti u kome je proveo čitav svoj radni vek. Veliko iskustvo što se u ono vreme sticalo na radiu i televiziji, trebalo je preneti na polje muzejskog rada, gde je Milovanović imao čast i privilegiju da uz nesumnjive bardova naše struke – poput Bojane Radojković, ili Dobrile Stojanović i drugih – započinje svoju karijeru. Kasnije će raditi suprotno – veliko znanje i nesumnjiv autoritet iz obalsti srednjevekovne umetnosti, osobito one s predznakom „sakralna“ i „primenjena“, prenosiće na male ekrane, uspevajući da vrlo brzo postane „javna ličnost“, ma kako da posao kojim se bavio delovao neinteresantno široj javnosti. Upravo toj publici, koja je znala da ga zaustavlja na ulici, ili prilazi u porti Hilandara da se zahvali na divnoj emisiji koju su imali prilike da gledaju, ostaće poznat kao pomalo renesansa ličnost što stoji pred zadužbinom Sv. Save i Sv. Simeona na Sv. Gori i pred kamerom samouvereno govori o srpskoj prošlosti. Stručnoj javnosti, s druge strane, ostaće u sećanju njegove izložbe, počev od „krstova“, „satova“, „savremene pravoslavne umetnosti“, „hilandarskih riznica“, pa sve do „ornamenata“ – izložbe o srenjevekovnom ornamentu – koja je došla kao kruna njegove karijere, i kojom je, još jednom, u smiraj svog profesionalnog rada, pomerio granice na srpskom „muzejskom nebu“ u načinu prezentovanja kulturnog nasleđa, ali i i njegove dalje primene. U vreme kada je svima preporuka da svoje veštine upravljaju prema jednoj temi, ili oblasti, Dušan je pomalo tvrdoglavo odbijao da posegne za ovom „metodologijom“, na šta je zapravo i imao pravo, budući da su njegova znanja, i osećaj za umetnost, prevazilazila razne domete. Tako smo mogli da ga viđamo i kao govornika na izložbama savremene umetnosti, koju je odlično osećao i razumeo, pa sve do arheoloških tema, što su budile njegovu pažnju i podsticale njegov višedisciplinarni duh.
Ovenčan brojnim nagradama, od kojih ovde treba izdvojiti priznanje „Mihajlo Valtrović“ iz oblasti muzejskog pregalaštva, ili „Vukovu nagradu“ za doprinos kulturi i umetnosti naše zemlje, te autor studija koje i danas predstavljaju nezaobilaznu literatutu (Riznice manastira Hilandara, Osvežavanje memorije), Dušan Milovanović postaje svojevrsna paradigma ličnosti što je uspela da za života spoji nespojivo, i da bogatom karijerom i entuzijazmom za radom do gotovo poslednjeg dana postane uzor svim mlađim kolegama, među kojima je i autor ovih redova, ponosan što je bio deo Duletovog sveta.

Stevan Martinović, istoričar umetnosti