Na vest o smrti Milana Mihailovića

Udaljen od zavičaja primio sam vest o smrti Milana Mihailovića, drugara i saborca tokom petooktobarskih previranja, a potom i u vreme dok je, na žalost kratko, obavljao dužnost predsednika naše opštine.

Tužna vest vratila me je u vreme kada smo zajedno verovali u bolji, pametniji i pošteniji svet, čijem ćemo stvaranju doprineti u našem malom gradu, u našoj maloj zemlji koja bi mogla biti jedno dvorište.

Tako smo mislili tada, i svakodnevno radili na toj ideji – on na važnoj dužnosti u gradskoj kući a ja volonter tadašnje vladajuće koalicije DOS.

Međutim, život je stanovao u pohlepi vlastoljubaca, koja je pobedila nadu, i brzo odnela i njega i sve nas sa političke pozornice.

Sada, dvadeset godina kasnije, napustio nas je zauvek.

Neka ostane zapisano, Milan je bio predobar za političku arenu koja je već tada bila močvara.

Verovao je u istinu, reč, čast i moral.

Verovao je u normalnost.

I trošio je sebe radi dostizanja tog cilja.

Takav je bio Milan Mihailović.

Takav je i otišao.

Dejan Crnomarković