2015. – godina vazduplohova, mržnje i prostakluka

PrintU godini koja je iza nas na političkoj sceni u Srbiji dominirali su primitivizam, mržnja i prostakluk u režiji istaknutih predstavnika trenutno najjače političke stranke.

To je, uočljivo, naj-tekovina vladavine naprednog režima u Srbiji, u prošloj, pa i u prethodnim godinama.

A izgleda da je to i bio glavni cilj organizovane interesne grupe koja se nalazi na čelu ove države.

U to me je uverilo i vidljivo lično zadovoljstvo kojim su „zračili“ u svojim novogodišnjim porukama funkcioneri vodeće političke grupacije, uz apsolutnu prepoznatljivost ciljne grupa kojoj su se obraćali.

Biće i da je „prebačena norma“ u afirmaciji opšteg prostakluka, nasilništva, samozaljubljenosti i bezobrazluka kao sigurnih sredstava opstanka na vlasti u dokusurenoj Srbiji.

Ne dovodeći u pitanje legitimitet aktuelnog režima, koji je baziran na rezultatima izbora, izražavam lični i profesionalni otpor tom užasu koji nam se prezentira kao prosperitet.

Svim atomima lične energije suprotstavljam se aktuelnoj gluposti koja eksponira vazduplohov kao isključivo transferno sredstvo ka boljem životu građana ove države.

Model ponašanja i sistem vrednosti „nove napredne srpske elite“ i normalan život baziran na zdravom razumu – nedodirive su suprotnosti.

Talasi prostakluka i bezobrazluka, kojima su nas svakodnevno „obarali sa nogu“ napredni jurišnici – Bečić, Gašić, Babić, Stefanović, Rističević, Đukanović, Selaković, Mali, Jovičić i mnogi napredni „beton-ligaši“ u lokalnim sredinama …, zapravo su pažljivo osmišljeni strateški koraci za dobijanje što većeg broja glasova i njihov što duži opstanak u foteljama na svim nivoima vlasti, od kućnog saveta do Nemanjine.

Radni naziv tog gnusnog političkog eksperimenta, koji je od – nekakve, napravio – nikakvu Srbiju je: „isto se istom raduje“.

Za potpunu realizaciju te ideje poslednja prepreka im je pametna, obrazovana i kulturna Srbija, koja, u najvećem delu i nije partijski opredeljena.

U borbi napredne elite za obesmišljavanje značaja i uticaja tog dela društva, sva sredstva su od početka bila dozvoljena (samim tim što nisu zabranjena).

U režimskim medijima, pa i u ukupnom javnom životu eksploatisana je do besvesti  – promocija najgorih.

Kriminalci, starlete, folkeri, klaberke, prostitutke, nepismeni funkcioneri, ostrašćeni partijaši…, kvazi novinari, šićardžije, ali i ozbiljno poremećene ličnosti, postajali su, preko noći, sveprisutni i značajni članovi društva. Na taj način permanentno je uvećavano glasačko telo čije su jezgro činili bezosnovaci i osnovci kojih je po zvaničnim podacima oko dva i po miliona upisanih u biračke spiskove.

Broj vlasnika „partijskih dokumenata“ svakodnevno se uvećavao, jer je napredna članska karta postala važnija od lične.

Neprestana priča o uspesima vladajućeg režima delovala je kao opijum na određene slojeve društva i, takođe, doprinosila povećanju broja potencijalnih glasača. Jednostavno, postoje ljudi koji više veruju „novinama i televiziji“ nego svom novčaniku i životnom standardu.

Sprovođen je plan opšteg zatupljivanja nacije, a paralelno sa tim stimulisan je „izvoz u inostranstvo“ pametnih i obrazovanih.

U javnosti je zaživelo shvatanje da će u Srbiji ostati samo oni koji nemaju gde i kako da odu.

Sistem školstva je maksimalno degradiran, a na najvišem, fakultetskom nivou, preferirano je mega-trend-union-singidunum „obrazovanje“.

Kupovina diploma, po ugledu na najviše državne funkcionere, dovela je do ogromnog broja fakultetlija sa zvanično važećim stepenom obrazovanja – ali bez stvarnog znanja.

Srbija je i tokom 2015. godine nastavila da tone u bezdan.

Elem, pre nekoliko nedelja, na jednom književnom događaju u Atini, donedavni ataše ambasade Grčke u Srbiji, gospodin Petros Caruhis, upitao me je „uočavam li, kao stranac, ogromnu krizu kroz koju prolazi Grčka?“.

Odgovorio sam, u duhu posebnosti trenutka koji sam upravo proživljavao…. Bilo je to nekoliko kurtoaznih reči.

Kasnije smo, po okončanju događaja, svi zajedno prošetali Kolonakijem u pravcu Plake.

Ulice su ključale od života.

Atina je gorela u pretprazničnom plamenu i mirisala na pomorandže.

Na ogromnoj bini, na trgu Sintagma, smenjivali su se bendovi svirajući rok ili džez muziku.

Nikada nisam video toliko Deda Mrazova na jednom mestu.

Psi lutalice, podgojeni i krupni, dremali su po ćoškovima.

Činilo mi se da na ogromnim užarenim lampionima vidim likove bogova sa Olimpa.

Ne znate Vi šta je kriza, gospodine Caruhis, pomislio sam.

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *