Dve decenije od izlaska iz štampe knjige „Coglava“ Dragutina Paunića: LEGENDE SATKANE OD JEZIČKIH MELODIJA

-Tokom rada na terenu, Paunić je zabeležio mnoge stare reči, koje su sišle sa usana našeg jedva pismenog seljaka

 

Navršilo se dve decenije od kako je, u izdanju beogradske „Prosvete“, izašla iz štampe knjiga „Coglava“ u kojoj je Dragutin Paunić sabrao legende iz „Jasenice“. Štampana u 1.000 primeraka naišla je na lep prijem kod čitalačke publike i književne kritike. Preporučena je studentima Filološkog fakulteta u Beogradu, a tiraž je rasprodat za samo tri meseca.

Za razliku od drugih rodova usmene književnosti, legende su najmanje prikupljane i zapisivane. Ostajale su nekako po strani, u zapećku. Šta više i Vuk Karadžić nije hteo da ih uvrsti u svoje pripovetke i priče, već su se našle u njegovim sabranim delima u nezavršenoj knjizi „Život i običaji naroda srpskog.“

Srpska usmena hronika počinje mitskim i legendarnim vremenima; najako će tek doći pesme koje će opevati naš srednji vek, Kosovo, Karađorđev i Milošev ustanak – sve do trenutka kada ta narodna epika počinje polako da se gasi. Legenda se, znači srećno probila kroz sve prostorne i vremenske međe i iznela na svetlost dana mnoge pojedinosti iz vekovnog srpskog robovanja: rasipanja po zbegovima i seobama, zatiranja u bunama i ratovima. Uporedo sa tim, ispričale su i mnoga zbitija sa vilama i zmajevima, alama i vampirima, približile nam jedno vreme u kome su akrepi i aveti bili, gotovo, realna bića.

-Na pitanje šta me je u radu na „Coglavi“ uzbudilo, jednostavno bih odgovorio: j e z i k – naglašava autor ove vredne knjige književnik Dragutin Paunić.-Želim da istaknem i podvučem kako sam veoma prijatno iznenađen lepotom jezika  kojim su mi pojedini kazivači, naravno, oni najdarovitiji, ispripovedali svoje priče. Bez obzira što nam stiže iz starih vremena, taj jezik zvuči životnošću i svežinom. Rečenica mu je često kratka – prijatna za slušanje. Kad treba da saopšti, recimo, boj između Srba i Turaka, ta je rečenica brza, a kad za priču ima neku opštu temu – ona teče mirno, sa puno zvučnih vokala. Retko se, zaista, može naići na takvo osećanje za jezik, na takvu stilsku jednostavnost, na takvo umeće pripovedanja.

Tokom rada na terenu, Dragutin Paunić je zabeležio mnoge stare reči, kojih više nema u upotrebi, a sišle su sa usana jedva pismenih seljaka. A reči, izgleda, umiru kao i ljudi: jedne odlaze u zaborav, druge se sklanjaju u leksikone i rečnike, treće, nigde ne zapisane, potpuno se gube. Nasuprot, ima reči, koje poput feniksa,  ponovo ožive i uđu u svakodnevni govor.

-Nova vremena donela su svoj  jezik: umiven i prečišćen, sa mnogo novopristiglih reči – predočava Paunić.- Leksika i sintaksa toga jezika ima svoje zakonitosti, prilagođene modernim oblicima komuniciranja, tako da je, sudeći po mnogim znacima, usmenoj hronici, zasvagda, odzvonilo. Pored tehničkih i elektronskih novotarija, narodni pripovedači i pametari postaju  bleda senka, potpuno neprimećeni, sem u nekim trenucima neočekivanog folklornog zanosa. Na žalost, pored tog silnog napretka savremene civilizacije, u naš jezik došlo je mnogo stranog nanosa. Tuđica ili stranih reči, svejedno. Jezik narodne književnosti već odavno nije govorni srpski jezik. Sve smo sporiji, kako na kraćim, tako i na dužim stazama: nekako slabije pamtimo, to za nas, valjda, treba da rade kompjuteri.

Zato smo postali mucavi. Ne znaju se mnoge reči svoga rođenog jezika, koje mlade generacije nemaju prilike da upoznaju. O ovome nadalje trebalo bi više da brinu i govore lingvisti, psiholozi, sociolozi…

-E, ako se zalažem za jezik, ja tu,najpre, imam u vidu i mnoge naše pisce čija su književna dela, po svom jezičkom romoru, pravi biseri – naglašava Paunić.- Nemam ništa protiv toga što se (s pravom) oduševljamo južnoameričkim romanom, pre svega, njegovom mistikom. Zar te mistike i tog utvarnog sveta nema u našim legendama, basnama, u delima srpskih simbolista. I dok uveliko prevodimo tuđe, mi još nismo otkrili u pravoj boji naše nešto starije autore. Da li smo do kraja „dešifrovali“ velikog čarobnjaka reči Momčila Nastasijevića.

Narodna memorija pamti mnoge umotvorine. Ima još uvek toga što bi vredelo sakupiti i sačuvati. Samo je inokosnih sakupljača sve manje, kao što je sve manje i dobrih pričaca. Usmeni pripovedač je već uveliko retkost. Legende su u nas najmanje zapisivane. Primera radi, sa čitave teritorije Jasenice, sa jednog, u etnografskom i geografskom pojmu, širokog prostora, do pojave Paunićeve „Coglave“, znalo se samo za nekoliko njih. Do toga je došlo, između ostalog, i zato što na pomenutoj teritoriji nije boravio Vuk Stefanović Karadžić. A tamo gde on nije bacio seme u brazdu, rastao je korov.

Dragoljub Janojlić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *