Zanimljiva životna ispovest Slobodana Eskića: STALNO TRAGANjE ZA SMISLOM

IMG_1919-Rođen je na Svetog Iliju, bio je u životu i Gromovnik, ali na svoju štetu, živeo je u Beogradu i čeznuo za zavičajem svog detinjstva, radio je u Industriji građevinskog materijala „Opeka“,  angažovao se u kulturnom životu Smederevske Palanke, sada je na čelu Udruženja ARS

 

-Rođen sam na Svetog Iliju, 2. avgusta  1953. godine. Ne znam koliko je to mojima donelo radost, ali smatram da je novi život sam po sebi lep događaj u životu onih koji se samim  tim činom upisuju u knjigu roditeljstva. Smatram da ova „sitnica“ život čini lepim, pa se s toga od kad znam za sebe trudim da ostavim neki trag koji bi mogao poslužiti kao uzor…

-Da li si u životu bio Gromovnik?“ – prekidamo  ovu ispovest Slobodana Eskića.

-Jesam!- odgovara kao iz topa. – Da, bio sam Gromovnik, ali na svoju štetu. Bilo je mnogo prelomnih trenutaka i mnogo toga se lomilo preko moje grbače. Često je mnogo toga išlo na moju štetu. Evo i zašto. Rođen sam da budem član kolektiva i da ga istinski poštujem. Tako sam se ponašao tamo gde sam radio i gde danas bitišem. Lične ambicije sam nekako uvek stavljao u zapećak. I kad sam nešto prelamao, trudio sam se da kolektiv nema štetu, da ljudi vide moje časne namere. Nisam to radio zbog nekog priznanja, jednostavno tako sam vaspitavan i rastao, često i na svoju štetu. Preispitivao sam mnoge svoje postupke u 11143574_10152750897091010_6600846634672834465_otraganju za smislom. To činim i danas, u ovim godinama, i teško da bih mogao sve to da definišem.

Posle ove iskrenosti, želimo da znamo u kakvoj je porodici rođen ovaj čovek?

-Teško da bih mogao to da definišem, jer je po mom rođenju ubrzo  došlo do razvoda roditelja, a rastao sam u Vodicama kod majke – priča Slobodan.- Posle deset godina, prešao sam u Beograd kod oca. Njihov razvod je ostavio traga kao da sam lično kriv što život nisu nastavili u bračnoj harmoniji. Svojim ponašanjem to nisam pokazivao, stoički sam nosio taj teret i trudio se da budem koristan član društva. Uglavnom  sam bio sam u nevolji koja me snašla i koja me očvrsla .Često se i sad setim jedne misli moje majke  Radmile koja glasi: „Ako ne znaš dobro da živiš, onda nauči dobro da trpiš“.

Za svoje odrastanje i školovanje kaže da je bilo više nego traumatično uz napomenu da sada prvi put javno o tome govori.

-Dok sam živeo u Beogradu, ponašao sam se pomalo i kao buntovnik –obelodanjuje  Slobodan.- Da li je to bilo s valjanim razlogom, ili ne, to zaista ne znam. Kao svršeni osnovac otišao sam da se upišem u Srednju tehničku školu „Nikola Tesla“, koja je nekad, a verujem da je tako i sada, bila elitna obrazovna ustanova. Učinio sam to trećeg, poslednjeg dana upisne groznice…

Tu Slobodan Eskić stavlja tačku na upis, kao da se pribojava neće li propustiti nešto jako važno da kaže. A  onda sledi neočekivana priča  kao „grom iz vedrog neba“.

11083963_10152750897016010_6885690456914712638_o-Bio sam učesnik studentskih nemira 1968. Pratio sam sve što se dešavalo na Filozofskom fakultetu. Sećam se da su mnogi štrajkovali glađu. Bio sam i na mostu, gledao na licu mesta sukob studenata i policije. Iskren da budem, tada  i nisam bio svestan zašto se to događa ali me je ponela energija tog bunta. Moguće je da mi je taj slučajni „upad“ među studente, kasnije pomogao da se iskažem kao čovek…

U nastavku, brzo prelazeći s teme na temu, podvlači da je bio onaj srećnik u svojoj generaciji koji je gledao premijeru „Kose“ u „Ateljeu 212“.  To mu je – kaže – davalo volju za život  i ulivalo nadu. Ni danas, posle mnogo godina, ne može da kaže kako je došao tamo, ali je – naglašava – ulaznicu dobijao uvek kad je hteo. Nju mu je redovno obezbeđivala biletarka, koja ga je slala na balkon.

-Gledanje „Kose“ je bio događaj koji će me kasnije opredeliti da radim u kulturi –predočava Slobodan, osvetljavajući u nastavku priče svoj dolazak u Smederevsku Palanku.- Bila je to prekretnica u mom životu. Beograd je lepo mesto za život, ali je mene nešto vuklo nazad – u  grad gde sam potrošio prvih deset godina života. Sećam se, bar 50 ljudi je čekalo u redu da obezbede prebivalište u Beogradu, samo sam ja tražio odjavu mesta boravka. „Da li si ti normalan?“, upitao me začuđeni šalterski radnik. Nikad se nisam pokajao što sam se vratio iz Beograda. I dalje mislim da je Smederevska Palanka lep grad i da ima ljude vredne pažnje, da ima neki svoj specifični duh, ali kao da se ponekad trudimo da to prikrijemo.

Njegova majka je tada živela u Vodicama, a imao je i rođake, pored ostalih, Svetislava Stojadinovića-Žuću, karatistu s kojim je odrastao. Posao je našao u Industriji građevinskog materijala „Opeka“.

10849834_408198036001327_2161438049507914762_n-Počeo sam  da radim  u firmi koja je propadala – napominje Slobodan Eskić.- Što se to nije desilo zaslužan je prevashodno Radoslav Milićević-Dosa. On je izuzetno sposoban poslovni čovek koji je uspeo da „Opeku“ stavi „na noge“. On je umeo od jednog da  napravi deset dinara. Ja sam radio na održavanju, bio sam šef smene, a u poslednjih deset godina šef transporta.

Bio je aktivan u pozorišnom životu grada. „Debitovao“ je u predstavi Miroslava Jozića „Mika Hitac“. S Jozićem je bio i na ratištu, gde su se – kaže –  sprijateljili. Krenulo mu je bolje nego što je očekivao. Tada se i došlo na ideju o osnivanju Udruženja „ARS“, koje živi i danas.

-To što sam  radio može doći pod lupu, jer sam tome pristupao iskreno i s ljubavlju, trudeći se da svakome pružim šansu da se iskaže – smatra Eskić.- Imam i samostalna režijska ostvarenja s kojima sam učestvovao na „Vrnjačkom letu“. Teško je, međutim, raditi u uslovima kad se mnogo toga nema, ali smo opstali organizujući književne večeri, izložbe slika i druge sadržaje iz oblasti kulture. Uz  mene su bili Đorđe Jocković, Sanja 12489475_574400252714437_3961596646558296567_oBorovina, Dragica Milanović, Dragan Nedić, Sanja Petković…

Neko vreme, zajedno sa Ljubom Miljkovićem, bavio se izdavaštvom. Zajedno su objavili knjigu Milutina Srećkovića „Nemirenja“. Desilo se to posthumno, na desetogodišnjicu smrti ovog poznatog gimnazijskog profesora, književnog kritičara i književnika. Bili smo, na primer, u pregovorima sa Dobricom Ćosićem da objavimo jedan od njegovih rukopisa.

Eskić je na svoj način doprineo organizaciji Međunarodnog susreta filosofa     „Vidovdanski susreti“. Za ovu godinu najavljeno je učešće vrlo uglednih filosofa. Susreti su i prilika da se grad predstavi na najbolji način.

-Ponosan sam što me još uvek, a sad mi je 63 godine života, drži volja traganja za smislom – ističe Slobodan.- Ponosan sam što smo pokrenuli inicijativu da se u Smederevskoj Palanci održi veliki skup koji bi bio posvećen književnosti, jeziku i pismu. To mora biti na najvišem nivou. Upravo pregovaram da se održi skup istoričara. Zamisao je da se na svaka tri meseca održi po neki takav skup. Što se teme takvog okupljanja tiče, zalažem se da nju odrede stručni ljudi. U ovome imamo podršku lokalne samouprave. Za sve što sam radio nailazio sam na razumevanje i pomoć, u prvom redu predsednika Opštine Radoslava Milojičića – Kene.

12250144_557595751061554_547308649326127537_nEskić ne taji da je, od ljudi sa kojima se poslovno sretao, na njega najbolji utisak ostavio Slobodan Antonić, baš kao i Jurij Stojanov, učesnik prošlogodišnjih Filosofskih susreta. — Vrlina velikih ljudi je skromnost – kaže Eskić. -Odazivaju se na poziv, čak i telefonski. Mnogi od njih su jako zainteresovani za naš grad, njegovu istoriju i savremene prilike.

Očito je da čelnika Udruženja ARS Slobodana Eskića u svemu ovome vodi entuzijazam, ljubav prema gradu u kome živi i radi i želja za uspehom. Kultura je za njega nešto što se mora negovati i što predstavlja trajnu vrednost. Zato joj se u službu i stavio celim bićem.

D. Janojlić

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *